# 23: Eric Cantona

Eric Cantona svakako ne spada u one fudbalere koji se pominju obavezno pri raspravama o najboljim igračima svih vremena, ali ga se obavezno svi sete kada se priča o jedinstvenim fudbalskim karakterima, među kojima je on bio jedan od najunikatnijih od kada se prva lopta zakotrljala po pravilim engleske Fudbalske Asocijacije.

Moja generacija Cantonu uvek svrstava u fudbalske velikane, jer upravo je on zaslužan za rebrendiranje Manchester Uniteda u globalni fudbalski fenomen, kakav je ovaj klub postao upravo od perioda kada je sredinom devedesetih godina Eric obukao njegov dres i karakteristično podigao kragnu. Za samo par sezona, njegova legenda vinula se u neslućene visine, i njegov odlazak u dobrovoljnu penziju na vrhuncu karijere samo je njegovu zvezdu učinio sjajnijom.

Cantonu s razlogom povezujemo po prvoj asocijaciji sa Man Utd, jer se on sam nikada i nigde drugde ni sa jednim timom na taj način nije identifikovao. Rođen u Marselju, od oca Sardinijca i majke Katalonke, zavoleo je lokalno imigrantsko božanstvo Olimpic, ali ni u dresu kluba dečačkih snova, kao ni u reprezentativnom dresu les Bluesa (za koji je i javno izjavio da ga ni ne doživljava, kao uopšte ni celu Francusku, kao deo sebe) nije pružio ni delić čarolije sa Teatra Snova u Mančesteru.

Od samog starta karijere, Erik je voleo da udari, pljune, uvredi i pokuša da namerno ozledi. Menjao je po Francuskoj klubove, nazivao na državnoj televiziji selektora reprezentacije Anri Mišela vrećom govana, bivao suspendovan, tukao se na mečevima i treninzima ali i izgradio harizmu zbog koje su ga navijači i najveće ime francuskog fudbala do pojave Zinedina Zidana, tadašnji novoizabrani selektor Mišel Platini cenili.

U svome Olimpiku, pocepao je sa sebe dres kada je jednom bio zamenjen, i to mu fanatični navijači nisu oprostili. Na nagovor Platinija, odlazi u Englesku, gde brojni klubovi ne žele da ga angažuju zbog harmonije u svlačionici, ali Leeds United ga dovodi i sa njime osvaja svoju poslednju titulu državnog šampiona.

Veliki Alex Ferguson uspeo je da dogovori njegov transfer u redove Uniteda, stavio Erika pod svoju komandu i uspeo da ga podredi ne timu, nego klubu, a njegovu harizmu da na pravi način posluži navijačima, za koje je, od prvog podizanja kragne i proslave pogotka visoko podignutom rukom sa ispuženim kažiprstom postao i ostao the King.

Erik je postizao golove, majgerijem udarao protivničke navijače, bivao suspendovan, vraćao se na teren, uzastopne het-trikove smenjivao uzastopnim direktnim isključenjima i rastao do legende neslućenih razmera. Pravio je magarcima novinare (,,Kada galebovi prate trajekte, to čine očekujući da će im u more biti bačene sardine", izjavio je tiho i polako, na konferenciji koju je sam pompezno sazvao ne bi li se očitovao o karate-udarcu kojim je umirio protivničkog igrača koji ga je vređao sa tribina), svađao se sa sudijama, obrijao glavu i pustio bradu i rešio da ode iz fudbala na samom vrhuncu, u tridesetoj godini, i posveti se u životu uživanjima kojih se, kao profesionalni sportista, morao odreći. U 163 nastupa i sa 64 pogotka, postao je, po izboru navijača, najbolji igrač Uniteda svih vremena. I dan danas, Old Traffordom odjekuju pesme sa njegovim imenom, i viore se zastave sa njegovim likom.

U OPSAJD! Izboru najbolje jedanaestorce svih vremena, po svojim fudbalskim kvalitetima i ekscentričnosti koja ga još uvek krasi (2010. pokrenuo je kampanju podizanja novca iz banaka, optužujući banke da širom sveta svoje klinte, umesto da im pomognu i pri tome ipak i zarade, čine robovima i vređaju im dostojanstvo), Erik Kantona nosi kapitensku traku.