# 13: Sakupljanje sličica fudbalera nekad i sad

U vremena kada je fudbal još uvek imao neku dušu, kada dresovi nisu bili samo panoi na koje bi se istakla reklama sponzora, te je njih u trenutku proslave gola bilo dozvoljeno i od sreće skinuti, a nakon meča baciti u publiku, bez da se to narušavanje ekonomsko-propagandnih uzusa kažnjava javnom opomenom u vidu žutoga kartona, fudbaleri su, širom Evrope, izgledali ovako. Bez danas dominantnih frizura koje ne bi istolerisali ni stilisti Hitler Jugenda, ni londonski pankeri s kraja 70ih, ovi ljudi izgledali su samo naoko preko i naopako, ali to nikome nije smetalo da sličice sa njihovim likom skuplja i lepi u albume. Danas, kada se televizijski prenos bazira na liku, a ne na delu fudbalera, ne bi li i lepše polovine utorkom, sredom i vikendom gledale Kristijana Ronalda, a ne Real za koji on nastupa, ovakve pojave odvedene bi bile kod nekog modnog ekperta. Nekakav ostareli, u farmerice uvučeni guzonja sa ray ban naočarima ili neka Zorana sa h bi im rekli kojim lakom da namažu nokte, a čime da trimuju obrve i trepavice, jer sada je više bitno kako izgledaš, šta nosiš, koje su marke tvoje kopačke fovističkih boja koje bi i statisti u Planeti majmuna odbili kao deo kostima, nego šta sa njima na nogama umeš sa loptom. Danas fudbaleri mere koliko kalorija bezglutenskog obroka potroše dok po naredbama trenera, a pazeći da se frizura ne pokvari, gledaju kako da što češće budu u kadru uz levu aut-liniju, a nekada, nekada si mogao da budeš estetski nesavršen kao bilo koji od ovih momaka, i da opet budeš idol nekom klincu, koji nije kupovao preskupu repliku dresa sa imenom svog idola i nekim idiotskim brojem, primerenijim da bude oznaka trećeg kvoterbeka u američkom fudbalu, nego mlađanog štopera iz neke južnoameričke države na privremenom radu u Evropi.

Dok čekam mečeve za plasman na još jedno Evropsko prvenstvo i iz razloga sakupljanja sličica u Paninijev album sa istog, i sam već vidim da će evropke nacije predstavljati fudbaleri koji su pasoše zemalja koje nisu njihove prihvatili da bi uhlebljenje našli pod lakšim uslovima u nekoj zemlji koja sama svoj identitet rapidno gubi jureći samo profit i ekonomsku dobit svoje povlaštene kaste, pogledam i ove njuške, i setim se zbog čeka volim nižerazredni fudbal. Gde nema velikih para, nema ni velikog interesa, sve se radi iz ljubavi.

Zbog toga, razmišljam da bi bolje bilo da i dalje guglujem neke sličice koje nedostaju mojim ranijim kolekcijama, nego da opet dve godine prevrćem džepove i skupljam gvozdene dinare za sličice. Em što će nam gvozdeni dinari tada vredeti kao novac iz monopola, em što sa nekom omladinom odraslom na japanskim crtaćima ne mogu da zamislim da igram par-nepar u nadi da ću pronaći nekog nesrećnog i na brzinu loše istetoviranog Portugalca sa krestom a la pevac Sofronije i minđušom, koji mi jedini fali, pa da kompletiram još jedan album.

Koliko god zajebano izgledao, mislim da bi se Guy Fraunie bez probelma trgnuo u strahu, kada bi u kutiji pored albuma francuske lige na čijim je on stranicama zalepljen ugledao album sa čijih stranica se smeškaju Kristijano Ronaldo i Raul Meireleš.