# 40: Fudbalska lopta kroz istoriju

Od kada sam kao klinac počeo da gledam fudbal, doajeni sportskog vinjak-novinarstva Milojko Pantić i Zvonko Mihajlovski prosipali su svoje jezičke bravure u kojima su često loptu nazivali buba-marom: Deju, Piksija, Mijata nazivali su "čarobnjacima sa bubamarom", iako niti su oni bili obučeni kao čarobnjak Merlin, niti ih je pratila dobra livadska buba. Već tada se fudbal igrao sa loptama koje ni po kom osnovu na rečenog insekta nisu ličile, nego su se zvale Asteka, Etrusko, Kvestra, ili imale jednostavno na sebi samo preuveličan logo proizvođača.

Svi se sećamo priča naših deda, kako su pravili krpenjače, pa po ceo dan opleti fudbala bosonogi. U to vreme, kožnu fudbalsku loptu pravio je majstor, ručno je šio i vezivao i koštala je kao zimski kaput. Ako bi se imalo više od tri lopte, osnivao se odmah fudbalski klub.

Sa takvim loptama igralo se sve dok u Engkeskoj nisu došli na ideju direktnog televizijskog prenošenja mečeva. Na ovoj fotografiji fali engleski izum, koji se sastojao u tome da se lopta, radi bolje vidljivosti, jednostavno pravi od kože farbane u belo. Na malim televizorima, u crno-beloj tehnici, Englezi su gledali mečeve na svojim tada blatnjavim igralištima, a lopte su bile bele i pored terena uvedena je bila i obavezna kanta sa vodom, ukoja tu i danas, posebno na mailm igralištima, stoji, a u kojoj se blatnjava lopta prala, da bi u prenosu bila vidljiva.

Kako je fudbal postajao svetski spektakl, veliki proizvođači sportske opreme preuzeli su primat i u proizvodnji lopti, pa je tako adidas već od 1970. sa FIFA sklopio ugovor o tehničkoj saradnji, na osnovu koje je svake četiri godine za novo svetsko prvenstvo bio i i dalje jeste obavezan da izbaci novu, poboljšanu loptu.

Prva takva lopta naravljena je za Svetski kup u Meksiku 1970, kada je spoljašnji šav na lopti promenjen, i od kada se ona sastojala od spojenih šestougaonih panela, a ne dotadašnjih vodoravnih i horizontalnih pravougaonika. Paneli na lopti su pomešani crno-beli, jer je tako lopta, zaključak je bio, najuočljivija. Takav oblik lopte zadržao s eu oficijalnoj FIFA upotrebi do 1978, a na našim terenima, negde skoro i do devedesetih godina.

Zbog aerodinamike lopte, crna i bela polja u prenosu više su izgledala kao šare, te su upravo time inspirisani adidasovi inžinjeri kreirali loptu sa Tango šarom za svetski kup 1978, koja je više od dvadeset godina poslužila samo kao mustra na koju su se primenjivale šare koje su asocirale na zemlje domaćina narednih prvenstava, sve do 2002, kada je ukras na lopti nalikovao na japanski šuriken, a već 2006, i paneli na lopti postali su drugačijeg geometrijskog oblika, i od tada je to standard, koji je za rezultat dao i legendarni Džabulani iz Južne Afrike 2010, koji je, priznali su i sami proizvođači, bio jedan nepredvidivi promašaj, jer je lopta svoju aerodinamičnost ostvarivala ne prateći nikakve prirodne zakone, nego proizvoljno menjajući pravac u letu, u zavisnosti od rekacije svojih veštačkih materijala na atmosferske prilike i jačinu udarca.

Ovogodišnja brazuka izgleda kao noćna mora slikara foviste koji se udavio u apsintom izazvanoj halucinaciji, a po performansama sličnija je džabulaniju, nego legendarnim buba-marama.

Dok se sada za svaku priliku izbacuje nova lopta, sve više mi se čini da fudbal kakav se igrao belim loptama sa velikim Nike znakom u Španiji, Select loptama u Italiji ili Mitre loptama u Engleskoj krajem devedesetih, a pogotovo potezi koji su ostvareni jureći za i šutirajući adidas trikolor ili kvestru, neće nikada više biti ponovljeni sa ovim novim pokemon loptama, bez obzira na sve njihove veštački stvorene performanse.

# 27: Stari Plac - Stadion kraj Plinare

Stadion Stari Plac, ili Stadion kraj Plinare, bio je dom fudbalera NK Hajduk Split od fudbalskih početaka u Dioklecijanovom gradu 1911, pa sve do Mediteranskih igara 1979. u Splitu, koje su ovom gradu donele jedan od najlepših ukrasa, stadion na Poljudu.

Stari navijači Hajduka, više nostalgični za vremenima kada su splitski Bili dominirali među klubovima jugoslovenske velike četvorke, često izvode teorije zavere po kojima je nesrećna lokacija novog stadiona kriva za postepeno propadanje njihovog kluba, ali prava istina je da na Starom Placu nikada i nikome nije bilo svejedno da igra: fanatična publika tik uz teren, tj. peskovito-kamenitu travnatu grbavicu, na kojoj je opasno bilo i pasti, a po kojoj su čuda sa balunom umeli da izvode samo domaći velemajstori.

Teren Satroga Placa u austrougarsko doba bio je vojno vežbalište, raznim zavrzlamama Hajduk je jedva uspeo da ga dobije za svoju upotrebu, i na njemu je bilo samo ograđeno igralište minimalnih dozvoljenih dimenzija, pored koga su navijači stajali na daskama položenim na drvenu pivsku burad, ili sedeli na stolicama koje bi poneli od kuće ili pokupili po obližnjim gostionicama, a često i olupali o leđa gostujućih navijača, igrača i sudija. Prvu, drvenu tribinu, stadion je dobio 1926, ali je nakon samo par meseci izgorela, a narednu su, deo po deo, tokom italijanske okupacije, položili kao ogrev nedaleko stacionirani Dučeovi soldati.

Po oslobođenju Splita, stadion je dobijao iz godine u godinu moderniji izgled, ali je svoj jedinstven šmek zadržao od trenutka kada je 1911. na njemu u prvom meču Hajduka i splitskog italijanskog Calcia prvi pogodak postigao Šime Raunig, pa do poslednjeg gola Miše Krstičevića zagrebačkom Dinamu 1979.

Pored stadiona, sagrađeno je i novo splitsko porodilište, te su se generacije Hajdukovaca rađale uz zvuke pesme Torcide i bukvalno od samog rođenja pripadale svom klubu.

Nakon napuštanja ovog stadiona, Hajduk je postizao i dalje uspehe, ali se vruća atmosfera sa Plinare nije u jednakoj meri prenela na Poljud, te su godine Hajdukove istorije posle 1979. više obeležene zaista nesrećnim, epskim porazima, nego danima čestih slavlja i radosti, kada su na Starom Placu osvajani bodovi i pehari.

Arhiva OPSAJD!a ima bogat folder sa slikama sa ovog stadiona, i posvetiće mu pažnju kakavu je u istoriji jugoslovenskog fudbala svakako i zaslužio.

# 23: Eric Cantona

Eric Cantona svakako ne spada u one fudbalere koji se pominju obavezno pri raspravama o najboljim igračima svih vremena, ali ga se obavezno svi sete kada se priča o jedinstvenim fudbalskim karakterima, među kojima je on bio jedan od najunikatnijih od kada se prva lopta zakotrljala po pravilim engleske Fudbalske Asocijacije.

Moja generacija Cantonu uvek svrstava u fudbalske velikane, jer upravo je on zaslužan za rebrendiranje Manchester Uniteda u globalni fudbalski fenomen, kakav je ovaj klub postao upravo od perioda kada je sredinom devedesetih godina Eric obukao njegov dres i karakteristično podigao kragnu. Za samo par sezona, njegova legenda vinula se u neslućene visine, i njegov odlazak u dobrovoljnu penziju na vrhuncu karijere samo je njegovu zvezdu učinio sjajnijom.

Cantonu s razlogom povezujemo po prvoj asocijaciji sa Man Utd, jer se on sam nikada i nigde drugde ni sa jednim timom na taj način nije identifikovao. Rođen u Marselju, od oca Sardinijca i majke Katalonke, zavoleo je lokalno imigrantsko božanstvo Olimpic, ali ni u dresu kluba dečačkih snova, kao ni u reprezentativnom dresu les Bluesa (za koji je i javno izjavio da ga ni ne doživljava, kao uopšte ni celu Francusku, kao deo sebe) nije pružio ni delić čarolije sa Teatra Snova u Mančesteru.

Od samog starta karijere, Erik je voleo da udari, pljune, uvredi i pokuša da namerno ozledi. Menjao je po Francuskoj klubove, nazivao na državnoj televiziji selektora reprezentacije Anri Mišela vrećom govana, bivao suspendovan, tukao se na mečevima i treninzima ali i izgradio harizmu zbog koje su ga navijači i najveće ime francuskog fudbala do pojave Zinedina Zidana, tadašnji novoizabrani selektor Mišel Platini cenili.

U svome Olimpiku, pocepao je sa sebe dres kada je jednom bio zamenjen, i to mu fanatični navijači nisu oprostili. Na nagovor Platinija, odlazi u Englesku, gde brojni klubovi ne žele da ga angažuju zbog harmonije u svlačionici, ali Leeds United ga dovodi i sa njime osvaja svoju poslednju titulu državnog šampiona.

Veliki Alex Ferguson uspeo je da dogovori njegov transfer u redove Uniteda, stavio Erika pod svoju komandu i uspeo da ga podredi ne timu, nego klubu, a njegovu harizmu da na pravi način posluži navijačima, za koje je, od prvog podizanja kragne i proslave pogotka visoko podignutom rukom sa ispuženim kažiprstom postao i ostao the King.

Erik je postizao golove, majgerijem udarao protivničke navijače, bivao suspendovan, vraćao se na teren, uzastopne het-trikove smenjivao uzastopnim direktnim isključenjima i rastao do legende neslućenih razmera. Pravio je magarcima novinare (,,Kada galebovi prate trajekte, to čine očekujući da će im u more biti bačene sardine", izjavio je tiho i polako, na konferenciji koju je sam pompezno sazvao ne bi li se očitovao o karate-udarcu kojim je umirio protivničkog igrača koji ga je vređao sa tribina), svađao se sa sudijama, obrijao glavu i pustio bradu i rešio da ode iz fudbala na samom vrhuncu, u tridesetoj godini, i posveti se u životu uživanjima kojih se, kao profesionalni sportista, morao odreći. U 163 nastupa i sa 64 pogotka, postao je, po izboru navijača, najbolji igrač Uniteda svih vremena. I dan danas, Old Traffordom odjekuju pesme sa njegovim imenom, i viore se zastave sa njegovim likom.

U OPSAJD! Izboru najbolje jedanaestorce svih vremena, po svojim fudbalskim kvalitetima i ekscentričnosti koja ga još uvek krasi (2010. pokrenuo je kampanju podizanja novca iz banaka, optužujući banke da širom sveta svoje klinte, umesto da im pomognu i pri tome ipak i zarade, čine robovima i vređaju im dostojanstvo), Erik Kantona nosi kapitensku traku.

# 19: Rajko Mitić

Rođen je 19. novembra 1922. u Dolu kraj Bele Palanke, u selu kojeg odavno nema, jer je žrtvovano zbog viših interesa.

Prve stranice svoje karijere je ispisao u malom klubu koji se zvao Košutnjak i čije se ime sačuvalo u našoj fudbalskoj istoriji samo zato što je u njemu počeo – Rajko Mitić. Već 1938. se obreo u Beogradskom sport-klubu, koji je u to vreme bio bez premca najbolji u državi i s kojim je uoči Drugog svetskog rata mogao ravnopravno da se nosi samo zagrebački Građanski.

Nadarenost Rajka Mitića je odmah primećena i on se 1940. našao u tek osnovanoj omladinskoj reprezentaciji Jugoslavije. Odigrao je za nju tri utakmice i postigao jedan gol.

Drugi svetski rat je presekao normalne životne tokove, pa i fudbalske. Rajko Mitić je u vreme okupacije postao prvotimac BSK-a i jedan od njegovih najboljih igrača. Na žalost, tada nije bilo velikih međunarodnih utakmica, reprezentacija nije postojala, nije se igralo ni državno prvenstvo.

Po oslobođenju, neposredno pre formalnog gašenje BSK-a, 4. marta 1945. je osnovana Crvena zvezda, kojoj su pristupili praktično svi tadašnji najbolji beogradski fudbaleri, pa i Rajko Mitić. Veliko je pitanje kako bi se ona razvijala bez njega. Iako je u to vreme sve bilo podređeno kolektivu Rajko Mitić je bio takav čovek i fudbaler da je postao klupski simbol.

Do 29. novembra 1958. i finala Kupa Jugoslavije u kome je Zvezda pobedila Velež s 4:0 odigrao je za svoj klub 572 utakmice (od toga 231 prvenstvenu i 39 u Kupu Jugoslavije) i dao 262 gola. Zvezdin pohod ka trofejima je počeo osvajanjem nacionalnog kupa 1948, što je ekipa koju je predvodio Mitić ponovila i 1949. i 1950. Posle ta tri uzastopna trijumfa u kupu sledile su četiri titule prvaka države (1951, 1953, 1956. i 1957).

Ni reprezentacija godinama nije mogla ni da se zamisli bez njega. Već na prvoj utakmici posle oslobođenja, 9. maja 1946. u Pragu protiv Čehoslovačke (2:0) dao je gol. I mada mu je posao pre svega bio da organizuje igru, da stiže svuda i u pravo vreme, na 59 utakmica za „plave” (poslednju odigrao 29. septembra 1957. u Bukureštu protiv Rumunije – 1:1) u strelce je upisan 32 puta. Posebno je zapamćen njegov gol Englezima, uoči Svetskog prvenstva 1954, kada smo savladali reprezentaciju „kolevke fudbala” s 1:0.

Nijedno veliko takmičenje tog doba nije moglo da protekne bez Jugoslavije i – Rajka Mitića. S olimpijskih igara u Londonu 1948. i Helsinkiju 1952. ima srebrnu medalju. U Finskoj su on i cela reprezentacija imali svoje „više od igre”, dvoboj sa SSSR u jeku sukoba Tito – Staljin. Prva utakmica je posle našeg vođstva od 5:1 i produžetaka završena 5:5, a u drugoj smo, odigranoj takođe u varoši Tampere, pobedili s 3:1. Na obe je Rajko Mitić bio i strelac.

Dva puta je učestvovao i na svetskim prvenstvima. U Brazilu 1950, na tek sagrađenoj Marakani i pred 200.000 gledalaca, imali smo peh da u grupi budemo s domaćinom, najvećim favoritom na šampionatu. Izgubili smo s 2:0, ali mnogi svedoci tog meča tvrde da bi ishod verovatno bio drugačiji da je u našem timu od prvog minuta bio i Mitić. On je, naravno, bio u sastavu, ali je prilikom izlaska na igralište udario glavom u metalni poklopac tunela i zbog lekarske pomoći je propustio prvih desetak minuta. Njegovo odsustvo je psihološki uticalo na naše reprezentativci, pa su Brazilci vrlo rano postigli gol. U Švajcarskoj 1954. nam se isprečila Zapadna Nemačka, koju smo nadigrali, ali ne i pobedili, pa je ona otišla dalje i postala – svetski prvak.
Po završetku igračke karijere Mitić je postao „tehniko” Zvezde, i u toj ulozi je svoj klub doveo do titule prvaka 1959, 1960. i 1964. i pehara u kupu 1959. i 1964.

Od 1966. je ponovo u reprezentaciji, prvo kao član selektorske komisije, a od 23. aprila 1967. kao selektor. I na toj dužnosti je postigao jedan od najvećih uspeha u istoriji našeg fudbala. Jugoslavija je 1968. postala evropski vicešampion. Njegova mlada ekipa, u kojoj je polovina tek započela karijeru reprezentativca, oborila je u polufinalu na obe plećke svetskog prvaka Englesku s 1:0. U finalu je zbog spleta nesrećnih okolnosti ispustila pobedu (1:1) protiv Italije, koja je kao domaćin iskoristila ponovljenu priliku (2:0).

Po povlačenju s dužnosti selektora, 18. novembra 1970, Rajko Mitić se zaposlio u „Tempu”, ilustrovanom sportskom nedeljniku, koji je izdavala „Politika”, kao komentator. Njegova stalna rubrika „Sedam dana” čitala se s izuzetnom pažnjom, jer je mišljenje Rajka Mitića za svakog bilo dragoceno.

S tog radnog mesta je i otišao u penziju 1983, ali je i dalje, do same smrti, bio osoba čiji lik, delo i mišljenje su bili visoko cenjeni u jugoslovenskim fudbalskim krigovima.

Preminuo je u Beogradu u martu 2008. godine

# 18: Vujadin Boškov

Rođen u Begeču 1931. godine. Za Vojvodinu je od 1946. do 1961. odigrao 512 utakmica, nikada meč ne počevši na klupi za rezervne fudbalere, niti ikada napustivši teren zbog izmene ili crvenog kartona.

Kao igrač, branio je boje Sampdorije i Jang Bojsa, gde je 1961. i započeo bogatu trenersku karijeru, predvodivši tim kao trener i igrač u isto vreme. Blistavu karijeru nastavio sa pozicije prvog modernog menadžera u engleskom fudbalskom značenju te reči u Jugoslaviji, napravivši od Vojvodine u periodu od 1964-1974. ozbiljan klub u evropskim okvirima, sa kojim je osvojio titulu šampiona SFRJ 1966, i naredne sezone igrao četvrtfinale Kupa Šampiona (eliminsan od budućeg prvaka Evrope Seltika), te četvrtfinale Kupa Uefa 1968. Pored toga, podigao je fudbalski centar u Veterniku koji danas nosi njegovo ime i nastavio sa izgradnjom i modernizacijom stadiona FK Vojvodine.

Naporedo radu u Vojvodini, bio je član selektorske komisije i selektor reprezentacije Jugoslavije, gde je pokušao pre vremena da uvede evropske manire i način rada, te je označen kao antikomunista i morao je da napusti zemlju. Radio je u velikanima evropskog fudbala i osvajao redom trofeje:

1976- pobednik kupa Holandije sa ekipom Den Haga
1981- prvak i osvajač kupa Španije sa ekipom Real Madrida
1981- finalista Kupa šampiona sa Realom (izgubio od Liverpula 1-0)
1982- pobednik kupa Španije sa Realom
1988- osvajač kupa Italije sa ekipom Sampdorije
1989- finalista Kupa pobednika kupova sa Sampdorijom (izgubio od Barselone 2-0)
1990- osvajač kupa pobednika kupova sa Sampdorijom (pobedio Andrleht sa 2-0)
1991- prvak Italije sa Sampdorijom
1992- finalista Kupa šampion sa Sampdorijom (0-1 za Barselonu)
1993- finalista kupa Italije sa Romom

Vodio je kao trener i Napoli, Servet i Peruđu, a u mulju srpsko-crnogorskog reprezentativnog fudbala devedesetih uspeo je da odvede Plave na Evropski šampionat u Belgiji i Holandiji u kome je Jugoslavija stigla do četvrtfinala.

Trenersku praksu napustio je ubro nakon toga, prepuštajući kormilo reprezentacije Dejanu Savićeviću, i govorivši da sa fudbalom kakav se danas igra ne želi, ne može i neće više da ima ništa.

Preminuo je u Novom Sadu 27.4.2014. i sahranjen je uz najveće počasti i uz prisustvo krema evropskog fudbala na groblju u rodnom Begeču

# 13: Sakupljanje sličica fudbalera nekad i sad

U vremena kada je fudbal još uvek imao neku dušu, kada dresovi nisu bili samo panoi na koje bi se istakla reklama sponzora, te je njih u trenutku proslave gola bilo dozvoljeno i od sreće skinuti, a nakon meča baciti u publiku, bez da se to narušavanje ekonomsko-propagandnih uzusa kažnjava javnom opomenom u vidu žutoga kartona, fudbaleri su, širom Evrope, izgledali ovako. Bez danas dominantnih frizura koje ne bi istolerisali ni stilisti Hitler Jugenda, ni londonski pankeri s kraja 70ih, ovi ljudi izgledali su samo naoko preko i naopako, ali to nikome nije smetalo da sličice sa njihovim likom skuplja i lepi u albume. Danas, kada se televizijski prenos bazira na liku, a ne na delu fudbalera, ne bi li i lepše polovine utorkom, sredom i vikendom gledale Kristijana Ronalda, a ne Real za koji on nastupa, ovakve pojave odvedene bi bile kod nekog modnog ekperta. Nekakav ostareli, u farmerice uvučeni guzonja sa ray ban naočarima ili neka Zorana sa h bi im rekli kojim lakom da namažu nokte, a čime da trimuju obrve i trepavice, jer sada je više bitno kako izgledaš, šta nosiš, koje su marke tvoje kopačke fovističkih boja koje bi i statisti u Planeti majmuna odbili kao deo kostima, nego šta sa njima na nogama umeš sa loptom. Danas fudbaleri mere koliko kalorija bezglutenskog obroka potroše dok po naredbama trenera, a pazeći da se frizura ne pokvari, gledaju kako da što češće budu u kadru uz levu aut-liniju, a nekada, nekada si mogao da budeš estetski nesavršen kao bilo koji od ovih momaka, i da opet budeš idol nekom klincu, koji nije kupovao preskupu repliku dresa sa imenom svog idola i nekim idiotskim brojem, primerenijim da bude oznaka trećeg kvoterbeka u američkom fudbalu, nego mlađanog štopera iz neke južnoameričke države na privremenom radu u Evropi.

Dok čekam mečeve za plasman na još jedno Evropsko prvenstvo i iz razloga sakupljanja sličica u Paninijev album sa istog, i sam već vidim da će evropke nacije predstavljati fudbaleri koji su pasoše zemalja koje nisu njihove prihvatili da bi uhlebljenje našli pod lakšim uslovima u nekoj zemlji koja sama svoj identitet rapidno gubi jureći samo profit i ekonomsku dobit svoje povlaštene kaste, pogledam i ove njuške, i setim se zbog čeka volim nižerazredni fudbal. Gde nema velikih para, nema ni velikog interesa, sve se radi iz ljubavi.

Zbog toga, razmišljam da bi bolje bilo da i dalje guglujem neke sličice koje nedostaju mojim ranijim kolekcijama, nego da opet dve godine prevrćem džepove i skupljam gvozdene dinare za sličice. Em što će nam gvozdeni dinari tada vredeti kao novac iz monopola, em što sa nekom omladinom odraslom na japanskim crtaćima ne mogu da zamislim da igram par-nepar u nadi da ću pronaći nekog nesrećnog i na brzinu loše istetoviranog Portugalca sa krestom a la pevac Sofronije i minđušom, koji mi jedini fali, pa da kompletiram još jedan album.

Koliko god zajebano izgledao, mislim da bi se Guy Fraunie bez probelma trgnuo u strahu, kada bi u kutiji pored albuma francuske lige na čijim je on stranicama zalepljen ugledao album sa čijih stranica se smeškaju Kristijano Ronaldo i Raul Meireleš.

# 7: MIlan Galić

Član nezaboravnih ''Partizanovih beba'', dugogodišnji fudbaler kluba iz Humske i nekadašnji reprezentativac Jugoslavije Milan Galić preminuo je u Beogradu u 76. godini života.

Rođen u Grahovu 1938, posle teškog detinjstva, obeleženog ratnim vihorom u kome je ostao bez oba roditelja, počeo je da trenira fudbal u zrenjaninskom Proleteru, a član Partizana postao je 1959. godine.

U crno-belom dresu je na 150 prvenstvenih utakmica postigao čak 75 golova. Sa klubom iz Humske je osvojio 4 titule prvaka Jugoslavije (1960/61, 1961/62, 1962/63, 1964/65).

Za reprezentaciju Jugoslavije, Milan Galić je na 51 utakmici postigao 37 golova, i drugi je drugi strelac u istoriji nacionalnog tima SFRJ, sa jednim golom manje od Stjepana Bobeka.

Na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine na pet utakmica Milan Galić postigao je tri gola. Te 1962. godine proglašen je za najboljeg jugoslovenskog sportistu u tradicionalnoj anketi JSL “Sport”.

Partizan je napustio nezaboravne 1966, kada su crno-beli igrali protiv Real Madrida u finalu Kupa šampiona, a zatim je sa velikim uspehom je igrao za belgijski Standard i francuski Rems.

Po povratku u Jugoslaviju 1973. godine završio je pravni fakultet i do penzije je radio u FSJ kao pravnik

# 1: Priča o Opsajdu

Međuratna sredina devedesetih, posle Oluje, pre bombardovanja. Na televizoru koji zrači kao Černobil krajem kalendarske 1986. godine, i radi dobro samo na uvežbanu kombinaciju karate udaraca od gore i sa strane koju izvodi pater familias, slušaš pijano bulažnjenje Milojka Pantića koji prenosi derbi meč prve A lige saveznog ranga takmičenja, pred ispod 200 gledalaca na Marakani koja nije u Brazilu. Na BK su Englezi, ali ko će se sad penjati na tavan da okreće antenu, još i onaj balavi peder (tako ćale zove kasnije proslavljenog komenatora) sere ko da je enciklopediju proguto, i plus posle su španci na Palmi, pa opet treba vraćati riblju kost. Gleda se svaki fudbal koji se uhvati u prenosu i snimku, čak i SOS Bubamara, i iako ni svestan nisi, upijaš svaki minut i po tim iskustvima slažeš u svojoj glavi sliku fudbala kakvim ga ti zamišljaš od tada pa nadalje.

,,Opsajd!", čuješ ćaleta gde viče na televizor, oglagoljivši pri tom nepristojno svevišnjeg i krvave pretke nekome. Nemaš pojma šta je to, pitaš ga da ti objasni, i on počne priču u kojoj ,,idiot (sudija ili napadač, nekad i centarhalf, krilo ili bek, i zavisnosti da li je pomoćni/đubre mahao za ili protiv vašeg tima) stoji gde ne treba, ne prati igru, ne vidi ništa i jebo mu ja mater". Shvatiš već nekako skoro pa šta je to, i slušaš oca dalje: ,,niko ko Maradona, drogirana budala; takav je i Best bio, pijano govedo; Pele najbolji, ali šta crnac zna, polomio bi mu Jusuf Hatunić obe noge da je imao samo muda da u Evropi odigra pola sezone". Učiš ta imena, veruješ slepo ocu, i eto ga, vičeš i ti: ,,Opsajd!", i ćale kaže: ,,Eto, šta ti ja pričam..."

Danas imamo i internet i pogledali smo i tog Maradonu i Pelea i Besta i sve. Imamo već i mi svoje: Zidana, pravog Ronalda, Kantonu... Imao. Sve, osim fudbala koji nam je uvek nekada bio bolji. Sve to davno nekad, stiže nam u slikama, i realno, mnogo ga lepšim zamišljamo nego što je zaista i bilo. I mislimo o tome i dok gledamo Bejla, Kristijana Ronalda, Mesija, Ibrahimovića, i uhvatimo sebe kako sami televizoru ili strimu na kompu viknemo: ,,Opsajd!" Sa P. Zauvek sa P.

Za moju generaciju, i ostale koji se tu vide, nastojaću da se ovde setim ćaletovih priča, mojih konstrukcija, legendi, lagarija i sve magije koja prati fudbal, sav onaj koji već pola veka gledam, o kom slušam i onaj koji ću i dalje gledati. Dok jurimo strimove za Ligu Šampiona, izbaciću po neku sliku uz propratni tekstić, a Vi bacite kometar, pa da idealizujemo Barezija i Maldinija, Veu i Rui Koštu, braću Laudrup i Hrista Stoičkova, i prodiskutujemo šta su nas sve lagali o Bestu, Euzebiju, Moci, Džaji i Laciki Lerincu.

Ja ovde neću biti navijački ostrašćen, a vi u kometarima slobodno udrite:) Sve pozdravljam i nadam se da ćemo uspeti lepo, kao oko oPsajda, da se posvađamo, kao nekad sa ćaletom ili TV ekranom.

Srđan Orsić, Novi Sad, 17.9.2014.