Jedna drugačija parada, prvomajska iz 1952. godine, na kojoj su, istom trasom kao danas, šetali radnici, seljaci i poštena inteligencija glavnog grada SFRJ. Među njima, u punoj sportskoj opremi, praćeni aplauzom prisutne publike, šetali su i fudbaleri beogradskih prvoligaša.
Dejan Savićević, prilikom oporavka od jedne od prvih povreda primicača u zimu 1990, fotografisan u svom stanu u Beogradu pored svoga postera u prirodnoj veličini koji je objavio Tempo. Poster je iz dva dela, objavljen u dva broja, malko promašenog pozicioniranja gorenjeg dela tela u odnosu na donji, pa se spajao tako što ili sami promašite da ga zalepite lepo, pa još i liči na nešto, ili naprosto mora malo ukrivo, da bi Dejo iz dva dela delovao kao osoba iz jednog komada.
Na posteru, sasvim suptilno, u dnu, pored ostalih stoji i reklama za jednu od prvih organizovanih pljački naroda pred raspad SFRJ: уЗАЈАМно за Србију, ili Zajam za preporod Srbije, koji onima koji su bili dovoljno ludi da nasednu i novac poklone SR Srbiji, još uvek nije dospeo na naplatu.
Nakon što je stadion Crvene Zvezde izgrađen, najvatreniji navijači počeli su da se okupljaju na tribinama za stajanje, naravno zbog povlastica pri ulasku: sa đačkom knjižicom na stadion je mogao da uđe svaki učenik, dok su članovi kluba, kao i vojnici i studenti kupovali karte po posebnim, veoma sniženim cenama. Vremenom je navijačka ikonografija te mase rasla, viorile su se zastave i salovi, a sama gomila najprivrženijih odabrala je severnu tribinu kao svoje okupljalište, za razliku od juga Marakane, na kojem je zabeležena ova fotografija.
Rođen je 19. novembra 1922. u Dolu kraj Bele Palanke, u selu kojeg odavno nema, jer je žrtvovano zbog viših interesa.Prve stranice svoje karijere je ispisao u malom klubu koji se zvao Košutnjak i čije se ime sačuvalo u našoj fudbalskoj istoriji samo zato što je u njemu počeo – Rajko Mitić. Već 1938. se obreo u Beogradskom sport-klubu, koji je u to vreme bio bez premca najbolji u državi i s kojim je uoči Drugog svetskog rata mogao ravnopravno da se nosi samo zagrebački Građanski.
Nadarenost Rajka Mitića je odmah primećena i on se 1940. našao u tek osnovanoj omladinskoj reprezentaciji Jugoslavije. Odigrao je za nju tri utakmice i postigao jedan gol.
Drugi svetski rat je presekao normalne životne tokove, pa i fudbalske. Rajko Mitić je u vreme okupacije postao prvotimac BSK-a i jedan od njegovih najboljih igrača. Na žalost, tada nije bilo velikih međunarodnih utakmica, reprezentacija nije postojala, nije se igralo ni državno prvenstvo.
Po oslobođenju, neposredno pre formalnog gašenje BSK-a, 4. marta 1945. je osnovana Crvena zvezda, kojoj su pristupili praktično svi tadašnji najbolji beogradski fudbaleri, pa i Rajko Mitić. Veliko je pitanje kako bi se ona razvijala bez njega. Iako je u to vreme sve bilo podređeno kolektivu Rajko Mitić je bio takav čovek i fudbaler da je postao klupski simbol.
Do 29. novembra 1958. i finala Kupa Jugoslavije u kome je Zvezda pobedila Velež s 4:0 odigrao je za svoj klub 572 utakmice (od toga 231 prvenstvenu i 39 u Kupu Jugoslavije) i dao 262 gola. Zvezdin pohod ka trofejima je počeo osvajanjem nacionalnog kupa 1948, što je ekipa koju je predvodio Mitić ponovila i 1949. i 1950. Posle ta tri uzastopna trijumfa u kupu sledile su četiri titule prvaka države (1951, 1953, 1956. i 1957).
Ni reprezentacija godinama nije mogla ni da se zamisli bez njega. Već na prvoj utakmici posle oslobođenja, 9. maja 1946. u Pragu protiv Čehoslovačke (2:0) dao je gol. I mada mu je posao pre svega bio da organizuje igru, da stiže svuda i u pravo vreme, na 59 utakmica za „plave” (poslednju odigrao 29. septembra 1957. u Bukureštu protiv Rumunije – 1:1) u strelce je upisan 32 puta. Posebno je zapamćen njegov gol Englezima, uoči Svetskog prvenstva 1954, kada smo savladali reprezentaciju „kolevke fudbala” s 1:0.
Nijedno veliko takmičenje tog doba nije moglo da protekne bez Jugoslavije i – Rajka Mitića. S olimpijskih igara u Londonu 1948. i Helsinkiju 1952. ima srebrnu medalju. U Finskoj su on i cela reprezentacija imali svoje „više od igre”, dvoboj sa SSSR u jeku sukoba Tito – Staljin. Prva utakmica je posle našeg vođstva od 5:1 i produžetaka završena 5:5, a u drugoj smo, odigranoj takođe u varoši Tampere, pobedili s 3:1. Na obe je Rajko Mitić bio i strelac.
Dva puta je učestvovao i na svetskim prvenstvima. U Brazilu 1950, na tek sagrađenoj Marakani i pred 200.000 gledalaca, imali smo peh da u grupi budemo s domaćinom, najvećim favoritom na šampionatu. Izgubili smo s 2:0, ali mnogi svedoci tog meča tvrde da bi ishod verovatno bio drugačiji da je u našem timu od prvog minuta bio i Mitić. On je, naravno, bio u sastavu, ali je prilikom izlaska na igralište udario glavom u metalni poklopac tunela i zbog lekarske pomoći je propustio prvih desetak minuta. Njegovo odsustvo je psihološki uticalo na naše reprezentativci, pa su Brazilci vrlo rano postigli gol. U Švajcarskoj 1954. nam se isprečila Zapadna Nemačka, koju smo nadigrali, ali ne i pobedili, pa je ona otišla dalje i postala – svetski prvak.
Po završetku igračke karijere Mitić je postao „tehniko” Zvezde, i u toj ulozi je svoj klub doveo do titule prvaka 1959, 1960. i 1964. i pehara u kupu 1959. i 1964.
Od 1966. je ponovo u reprezentaciji, prvo kao član selektorske komisije, a od 23. aprila 1967. kao selektor. I na toj dužnosti je postigao jedan od najvećih uspeha u istoriji našeg fudbala. Jugoslavija je 1968. postala evropski vicešampion. Njegova mlada ekipa, u kojoj je polovina tek započela karijeru reprezentativca, oborila je u polufinalu na obe plećke svetskog prvaka Englesku s 1:0. U finalu je zbog spleta nesrećnih okolnosti ispustila pobedu (1:1) protiv Italije, koja je kao domaćin iskoristila ponovljenu priliku (2:0).
Po povlačenju s dužnosti selektora, 18. novembra 1970, Rajko Mitić se zaposlio u „Tempu”, ilustrovanom sportskom nedeljniku, koji je izdavala „Politika”, kao komentator. Njegova stalna rubrika „Sedam dana” čitala se s izuzetnom pažnjom, jer je mišljenje Rajka Mitića za svakog bilo dragoceno.
S tog radnog mesta je i otišao u penziju 1983, ali je i dalje, do same smrti, bio osoba čiji lik, delo i mišljenje su bili visoko cenjeni u jugoslovenskim fudbalskim krigovima.
Preminuo je u Beogradu u martu 2008. godine
