# 42

Subotički Spartak ponovno je ovih dana na stazama stare slave i na tabeli se nalazi odmah iza srpske neprikosnovene trojke, beogradskih večitih i Voše. U neka davna vremena, subotičani su se ponosili svojim stadionom, posebno izuzetnom travnatom podlogom. Danas, posle svake kiše teren je neupotrebljiv, a na tribinama često, osim vernih Marinaca, nikoga nema. "Golubovi" zaslužuju mnogo veću podršku, i navijača, i lokalne samouprave, jer tim iz jednog od najlepših gradova Srbije, sa samo malo truda, može naš fudbal dostojno da predstavi i u Evropi, za šta je potrebno i da stadion bude obnovljen u skladu sa UEFA standardima, pa da na njemu, pored mečeva ŽFK Spartak u Ligi Šampiona za dame, i muškarci, umesto da moraju evropske mečeve da igraju van svog grada, zaigraju pred konačno zbog njihovih uspeha i lepe igre, a ne zbog gostujućih timova, ispunjenim tribinama.

# 39: FK Partizan - Fljamurtari 1987.

Pre tačno 27. godina, na stadionu JNA dogodio se jedan trenutak koji je ušao u istoriju jugoslovenskog fudbala: anonimni albanski Fljamurtari iz Valone izbacio je iz takmičenja za kup UEFA beogradski Partizan.

Iako je već u prvom meču stekao prednost od 2:0, ni sam Fljamurtari nije se nadao da će izdržati da ne sagori u paklu JNA, na kojem su ondašnji nikada jači i bučniji Grobari uspevali da zaplaše i mnogo veće protivnike. Ipak, okupljena masa koja je došla da prisustvuje goleadi Vokrija i družine, i već planirala novo evropsko putešestvije u narednom kolu, nije stadion napustila sa osmehom na licu. Iako je poveo sa 1:0, crno-beli tim uspeo je i da primi gol i uprkos pogotku Fadlja Vokrija za 2:1, i na opšti užas prisutnih Grobara i večito zadovoljstvo svih onih kojima crno-beli dres nije blizak srcu, ispadne već u prvoj rundi takmičenja.

Međutim, iako bi se iz današnje perspektive učinilo verovatnim da su po završetku meča Grobari bar skinuli traku kapitenu ili čak linčovali svoj fudbalere, oni su poraz podneli stoički, i iako namrgođenih lica, svoj tim naposletku ispratili frenetičnim skandiranjem i aplauzima, što je jedna od najsvetlijih tački njihove istorije.

Fudbaleri iz Albanije sa druge strane, do tada anonimni i nepoznati van granica Enver Hodžine zatvorene diktature, uspeli su da u narednom kolo izbace i predstavnika Istočne Nemačke, te da pobede na svome terenu sa 1:0 i veliku Barselonu, da bi poklekli tek na Kamp Nou stadionu, završivši svoju evropsku odiseju porazom od 4:1.

# 38

Još jedan nekada zapažen klub, RFK Novi Sad, danas je pao na najniže grane u svojoj istoriji, a nekada se na Detelinari u drugoligaškom karavanu i ovako dovijalo sa snegom i protivničkim igračima.

# 37

Ovih dana, KK Radnički Kragujevac je ugašen, a fudbalski klub već par sezona opstaje ,,na aparatima". Nekad je to u Kragujevcu izgledalo ovako. 

# 35

Povodom današnjih mizernih poseta na prvoligaškim terenima bivše SFRJ, jedna fotografija iz Tempa pre više od 40 godina, i neverovatna poseta na meču baraža za plasman u Prvu ligu:

# 34

Jedna zanimljiva računica iz Tempa od pre skoro 40 godina:

# 32

Ovo mi i dalje prvo pada na pamet kada kažem i pomislim "parada". Na fotografijama su nezaboravni čuvari mreža, Milutin Šoškić, Lav Jašin i Valter Zeman u svojim panterskm akrobacijama na gol liniji.

# 30

Jedna drugačija parada, prvomajska iz 1952. godine, na kojoj su, istom trasom kao danas, šetali radnici, seljaci i poštena inteligencija glavnog grada SFRJ. Među njima, u punoj sportskoj opremi, praćeni aplauzom prisutne publike, šetali su i fudbaleri beogradskih prvoligaša.

# 29

Dejan Savićević, prilikom oporavka od jedne od prvih povreda primicača u zimu 1990, fotografisan u svom stanu u Beogradu pored svoga postera u prirodnoj veličini koji je objavio Tempo. Poster je iz dva dela, objavljen u dva broja, malko promašenog pozicioniranja gorenjeg dela tela u odnosu na donji, pa se spajao tako što ili sami promašite da ga zalepite lepo, pa još i liči na nešto, ili naprosto mora malo ukrivo, da bi Dejo iz dva dela delovao kao osoba iz jednog komada.

Na posteru, sasvim suptilno, u dnu, pored ostalih stoji i reklama za jednu od prvih organizovanih pljački naroda pred raspad SFRJ: уЗАЈАМно за Србију, ili Zajam za preporod Srbije, koji onima koji su bili dovoljno ludi da nasednu i novac poklone SR Srbiji, još uvek nije dospeo na naplatu.

# 28

Nakon što je stadion Crvene Zvezde izgrađen, najvatreniji navijači počeli su da se okupljaju na tribinama za stajanje, naravno zbog povlastica pri ulasku: sa đačkom knjižicom na stadion je mogao da uđe svaki učenik, dok su članovi kluba, kao i vojnici i studenti kupovali karte po posebnim, veoma sniženim cenama. Vremenom je navijačka ikonografija te mase rasla, viorile su se zastave i salovi, a sama gomila najprivrženijih odabrala je severnu tribinu kao svoje okupljalište, za razliku od juga Marakane, na kojem je zabeležena ova fotografija.

# 27: Stari Plac - Stadion kraj Plinare

Stadion Stari Plac, ili Stadion kraj Plinare, bio je dom fudbalera NK Hajduk Split od fudbalskih početaka u Dioklecijanovom gradu 1911, pa sve do Mediteranskih igara 1979. u Splitu, koje su ovom gradu donele jedan od najlepših ukrasa, stadion na Poljudu.

Stari navijači Hajduka, više nostalgični za vremenima kada su splitski Bili dominirali među klubovima jugoslovenske velike četvorke, često izvode teorije zavere po kojima je nesrećna lokacija novog stadiona kriva za postepeno propadanje njihovog kluba, ali prava istina je da na Starom Placu nikada i nikome nije bilo svejedno da igra: fanatična publika tik uz teren, tj. peskovito-kamenitu travnatu grbavicu, na kojoj je opasno bilo i pasti, a po kojoj su čuda sa balunom umeli da izvode samo domaći velemajstori.

Teren Satroga Placa u austrougarsko doba bio je vojno vežbalište, raznim zavrzlamama Hajduk je jedva uspeo da ga dobije za svoju upotrebu, i na njemu je bilo samo ograđeno igralište minimalnih dozvoljenih dimenzija, pored koga su navijači stajali na daskama položenim na drvenu pivsku burad, ili sedeli na stolicama koje bi poneli od kuće ili pokupili po obližnjim gostionicama, a često i olupali o leđa gostujućih navijača, igrača i sudija. Prvu, drvenu tribinu, stadion je dobio 1926, ali je nakon samo par meseci izgorela, a narednu su, deo po deo, tokom italijanske okupacije, položili kao ogrev nedaleko stacionirani Dučeovi soldati.

Po oslobođenju Splita, stadion je dobijao iz godine u godinu moderniji izgled, ali je svoj jedinstven šmek zadržao od trenutka kada je 1911. na njemu u prvom meču Hajduka i splitskog italijanskog Calcia prvi pogodak postigao Šime Raunig, pa do poslednjeg gola Miše Krstičevića zagrebačkom Dinamu 1979.

Pored stadiona, sagrađeno je i novo splitsko porodilište, te su se generacije Hajdukovaca rađale uz zvuke pesme Torcide i bukvalno od samog rođenja pripadale svom klubu.

Nakon napuštanja ovog stadiona, Hajduk je postizao i dalje uspehe, ali se vruća atmosfera sa Plinare nije u jednakoj meri prenela na Poljud, te su godine Hajdukove istorije posle 1979. više obeležene zaista nesrećnim, epskim porazima, nego danima čestih slavlja i radosti, kada su na Starom Placu osvajani bodovi i pehari.

Arhiva OPSAJD!a ima bogat folder sa slikama sa ovog stadiona, i posvetiće mu pažnju kakavu je u istoriji jugoslovenskog fudbala svakako i zaslužio.

# 25

Ova fotografija zabeležena je na mestu današnjeg tržnog centra Stadion u Beogradu, pre četrdesetak godina:

# 19: Rajko Mitić

Rođen je 19. novembra 1922. u Dolu kraj Bele Palanke, u selu kojeg odavno nema, jer je žrtvovano zbog viših interesa.

Prve stranice svoje karijere je ispisao u malom klubu koji se zvao Košutnjak i čije se ime sačuvalo u našoj fudbalskoj istoriji samo zato što je u njemu počeo – Rajko Mitić. Već 1938. se obreo u Beogradskom sport-klubu, koji je u to vreme bio bez premca najbolji u državi i s kojim je uoči Drugog svetskog rata mogao ravnopravno da se nosi samo zagrebački Građanski.

Nadarenost Rajka Mitića je odmah primećena i on se 1940. našao u tek osnovanoj omladinskoj reprezentaciji Jugoslavije. Odigrao je za nju tri utakmice i postigao jedan gol.

Drugi svetski rat je presekao normalne životne tokove, pa i fudbalske. Rajko Mitić je u vreme okupacije postao prvotimac BSK-a i jedan od njegovih najboljih igrača. Na žalost, tada nije bilo velikih međunarodnih utakmica, reprezentacija nije postojala, nije se igralo ni državno prvenstvo.

Po oslobođenju, neposredno pre formalnog gašenje BSK-a, 4. marta 1945. je osnovana Crvena zvezda, kojoj su pristupili praktično svi tadašnji najbolji beogradski fudbaleri, pa i Rajko Mitić. Veliko je pitanje kako bi se ona razvijala bez njega. Iako je u to vreme sve bilo podređeno kolektivu Rajko Mitić je bio takav čovek i fudbaler da je postao klupski simbol.

Do 29. novembra 1958. i finala Kupa Jugoslavije u kome je Zvezda pobedila Velež s 4:0 odigrao je za svoj klub 572 utakmice (od toga 231 prvenstvenu i 39 u Kupu Jugoslavije) i dao 262 gola. Zvezdin pohod ka trofejima je počeo osvajanjem nacionalnog kupa 1948, što je ekipa koju je predvodio Mitić ponovila i 1949. i 1950. Posle ta tri uzastopna trijumfa u kupu sledile su četiri titule prvaka države (1951, 1953, 1956. i 1957).

Ni reprezentacija godinama nije mogla ni da se zamisli bez njega. Već na prvoj utakmici posle oslobođenja, 9. maja 1946. u Pragu protiv Čehoslovačke (2:0) dao je gol. I mada mu je posao pre svega bio da organizuje igru, da stiže svuda i u pravo vreme, na 59 utakmica za „plave” (poslednju odigrao 29. septembra 1957. u Bukureštu protiv Rumunije – 1:1) u strelce je upisan 32 puta. Posebno je zapamćen njegov gol Englezima, uoči Svetskog prvenstva 1954, kada smo savladali reprezentaciju „kolevke fudbala” s 1:0.

Nijedno veliko takmičenje tog doba nije moglo da protekne bez Jugoslavije i – Rajka Mitića. S olimpijskih igara u Londonu 1948. i Helsinkiju 1952. ima srebrnu medalju. U Finskoj su on i cela reprezentacija imali svoje „više od igre”, dvoboj sa SSSR u jeku sukoba Tito – Staljin. Prva utakmica je posle našeg vođstva od 5:1 i produžetaka završena 5:5, a u drugoj smo, odigranoj takođe u varoši Tampere, pobedili s 3:1. Na obe je Rajko Mitić bio i strelac.

Dva puta je učestvovao i na svetskim prvenstvima. U Brazilu 1950, na tek sagrađenoj Marakani i pred 200.000 gledalaca, imali smo peh da u grupi budemo s domaćinom, najvećim favoritom na šampionatu. Izgubili smo s 2:0, ali mnogi svedoci tog meča tvrde da bi ishod verovatno bio drugačiji da je u našem timu od prvog minuta bio i Mitić. On je, naravno, bio u sastavu, ali je prilikom izlaska na igralište udario glavom u metalni poklopac tunela i zbog lekarske pomoći je propustio prvih desetak minuta. Njegovo odsustvo je psihološki uticalo na naše reprezentativci, pa su Brazilci vrlo rano postigli gol. U Švajcarskoj 1954. nam se isprečila Zapadna Nemačka, koju smo nadigrali, ali ne i pobedili, pa je ona otišla dalje i postala – svetski prvak.
Po završetku igračke karijere Mitić je postao „tehniko” Zvezde, i u toj ulozi je svoj klub doveo do titule prvaka 1959, 1960. i 1964. i pehara u kupu 1959. i 1964.

Od 1966. je ponovo u reprezentaciji, prvo kao član selektorske komisije, a od 23. aprila 1967. kao selektor. I na toj dužnosti je postigao jedan od najvećih uspeha u istoriji našeg fudbala. Jugoslavija je 1968. postala evropski vicešampion. Njegova mlada ekipa, u kojoj je polovina tek započela karijeru reprezentativca, oborila je u polufinalu na obe plećke svetskog prvaka Englesku s 1:0. U finalu je zbog spleta nesrećnih okolnosti ispustila pobedu (1:1) protiv Italije, koja je kao domaćin iskoristila ponovljenu priliku (2:0).

Po povlačenju s dužnosti selektora, 18. novembra 1970, Rajko Mitić se zaposlio u „Tempu”, ilustrovanom sportskom nedeljniku, koji je izdavala „Politika”, kao komentator. Njegova stalna rubrika „Sedam dana” čitala se s izuzetnom pažnjom, jer je mišljenje Rajka Mitića za svakog bilo dragoceno.

S tog radnog mesta je i otišao u penziju 1983, ali je i dalje, do same smrti, bio osoba čiji lik, delo i mišljenje su bili visoko cenjeni u jugoslovenskim fudbalskim krigovima.

Preminuo je u Beogradu u martu 2008. godine

# 18: Vujadin Boškov

Rođen u Begeču 1931. godine. Za Vojvodinu je od 1946. do 1961. odigrao 512 utakmica, nikada meč ne počevši na klupi za rezervne fudbalere, niti ikada napustivši teren zbog izmene ili crvenog kartona.

Kao igrač, branio je boje Sampdorije i Jang Bojsa, gde je 1961. i započeo bogatu trenersku karijeru, predvodivši tim kao trener i igrač u isto vreme. Blistavu karijeru nastavio sa pozicije prvog modernog menadžera u engleskom fudbalskom značenju te reči u Jugoslaviji, napravivši od Vojvodine u periodu od 1964-1974. ozbiljan klub u evropskim okvirima, sa kojim je osvojio titulu šampiona SFRJ 1966, i naredne sezone igrao četvrtfinale Kupa Šampiona (eliminsan od budućeg prvaka Evrope Seltika), te četvrtfinale Kupa Uefa 1968. Pored toga, podigao je fudbalski centar u Veterniku koji danas nosi njegovo ime i nastavio sa izgradnjom i modernizacijom stadiona FK Vojvodine.

Naporedo radu u Vojvodini, bio je član selektorske komisije i selektor reprezentacije Jugoslavije, gde je pokušao pre vremena da uvede evropske manire i način rada, te je označen kao antikomunista i morao je da napusti zemlju. Radio je u velikanima evropskog fudbala i osvajao redom trofeje:

1976- pobednik kupa Holandije sa ekipom Den Haga
1981- prvak i osvajač kupa Španije sa ekipom Real Madrida
1981- finalista Kupa šampiona sa Realom (izgubio od Liverpula 1-0)
1982- pobednik kupa Španije sa Realom
1988- osvajač kupa Italije sa ekipom Sampdorije
1989- finalista Kupa pobednika kupova sa Sampdorijom (izgubio od Barselone 2-0)
1990- osvajač kupa pobednika kupova sa Sampdorijom (pobedio Andrleht sa 2-0)
1991- prvak Italije sa Sampdorijom
1992- finalista Kupa šampion sa Sampdorijom (0-1 za Barselonu)
1993- finalista kupa Italije sa Romom

Vodio je kao trener i Napoli, Servet i Peruđu, a u mulju srpsko-crnogorskog reprezentativnog fudbala devedesetih uspeo je da odvede Plave na Evropski šampionat u Belgiji i Holandiji u kome je Jugoslavija stigla do četvrtfinala.

Trenersku praksu napustio je ubro nakon toga, prepuštajući kormilo reprezentacije Dejanu Savićeviću, i govorivši da sa fudbalom kakav se danas igra ne želi, ne može i neće više da ima ništa.

Preminuo je u Novom Sadu 27.4.2014. i sahranjen je uz najveće počasti i uz prisustvo krema evropskog fudbala na groblju u rodnom Begeču

# 16

Pred sam kraj osamdesetih godina, jugoslovensko fudbalsko tržište doživelo je, osim mahinacija Velibora Džarovskog i dva na sudu rešena raspleta šampionata, i primetnu liberalizaciju: fudbaleri su mogli da lako ishoduju, do tada pre napunjene 27. godine života nezamislive, dozvole za odlazak u inostranstvo, a i na našim stadionima pojavili su se prvi stranci. Iz prijateljske Narodne Republike Kine, na fudbalsko usavršavanje u Beograd, u Partizan, poslati su najperspektivniji fudbaleri najmnogoljudnije zemlje sveta, Liju i Điju, koji nisu ostavili dublji trag u istoriji crno-belih. Na ovoj fotografiji sa meča Partizan - Dinamo Zagreb, definitivno se nalazi jedan od njih dvojice, a kako slika ne otkriva broj na dresu koji je igrač nosio, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da li je to Điju ili Liju. Ono što se svakako vidi, velika je zastava BBB okačena na ogradi severne tribine armijskog stadiona, koja ilustruje jedno od najbrojnijih gostovanja Purgera u srpskoj prestonici.

# 11

Nekada je mostarski Velež imao navijače i van Hercegovine: između ostalih, veliki virtouz Stefan Milenković je kao dečak bodrio Rođene, zbog njihovog ofanzivnog stila igre za gol više. Nekada su umeli da okupiraju Beograd, da dođu u broju od po nekoliko hiljada i u Split, Sarajevo, Nikšić, da osvoje dva Kupa maršala Tita (1981. i 1986.), da igraju četvrtfinale kupa UEFA. Ovu fotografiju objavio je Tempo, a zabeležena je u najboljim danima mostarskog fudbala, u doba dominacije čuvenog Veležovog BMW trija: Bajević-Marić-Vladić, koji je Stadion pod Bijelim Brijegom učinio neosvojivom tvrđavom. Danas i sam Velež na svom stadionu igra kao gost, domaćin je u obližnjem selu Vrapčići, a na dame stare slave podseća ih samo, odlukom uprave kluba iz 2005, na dresove vraćen originalni istorijski grb sa crvenom petokrakom zvezdom, usvojen još pri osnivanju kluba davne 1922. godine.

# 9: Niške Meraklije sedamdesetih

Navijači niškog Radničkog, Meraklije, proslavili su na subotnjem meču svog tima sa ekipom Rada 25. godišnjicu organizovanog navijanja za Real sa Nišave. OPSAJD! im čestita jubilej uz fotoretrospekivu navijanja u Nišu predmeraklijskih sedamdesetih godina.

# 7: MIlan Galić

Član nezaboravnih ''Partizanovih beba'', dugogodišnji fudbaler kluba iz Humske i nekadašnji reprezentativac Jugoslavije Milan Galić preminuo je u Beogradu u 76. godini života.

Rođen u Grahovu 1938, posle teškog detinjstva, obeleženog ratnim vihorom u kome je ostao bez oba roditelja, počeo je da trenira fudbal u zrenjaninskom Proleteru, a član Partizana postao je 1959. godine.

U crno-belom dresu je na 150 prvenstvenih utakmica postigao čak 75 golova. Sa klubom iz Humske je osvojio 4 titule prvaka Jugoslavije (1960/61, 1961/62, 1962/63, 1964/65).

Za reprezentaciju Jugoslavije, Milan Galić je na 51 utakmici postigao 37 golova, i drugi je drugi strelac u istoriji nacionalnog tima SFRJ, sa jednim golom manje od Stjepana Bobeka.

Na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine na pet utakmica Milan Galić postigao je tri gola. Te 1962. godine proglašen je za najboljeg jugoslovenskog sportistu u tradicionalnoj anketi JSL “Sport”.

Partizan je napustio nezaboravne 1966, kada su crno-beli igrali protiv Real Madrida u finalu Kupa šampiona, a zatim je sa velikim uspehom je igrao za belgijski Standard i francuski Rems.

Po povratku u Jugoslaviju 1973. godine završio je pravni fakultet i do penzije je radio u FSJ kao pravnik