# 43

FK Fruškogorac Šid 1913.

# 42

Subotički Spartak ponovno je ovih dana na stazama stare slave i na tabeli se nalazi odmah iza srpske neprikosnovene trojke, beogradskih večitih i Voše. U neka davna vremena, subotičani su se ponosili svojim stadionom, posebno izuzetnom travnatom podlogom. Danas, posle svake kiše teren je neupotrebljiv, a na tribinama često, osim vernih Marinaca, nikoga nema. "Golubovi" zaslužuju mnogo veću podršku, i navijača, i lokalne samouprave, jer tim iz jednog od najlepših gradova Srbije, sa samo malo truda, može naš fudbal dostojno da predstavi i u Evropi, za šta je potrebno i da stadion bude obnovljen u skladu sa UEFA standardima, pa da na njemu, pored mečeva ŽFK Spartak u Ligi Šampiona za dame, i muškarci, umesto da moraju evropske mečeve da igraju van svog grada, zaigraju pred konačno zbog njihovih uspeha i lepe igre, a ne zbog gostujućih timova, ispunjenim tribinama.

# 41

Mislili smo da je letošnji pogodak Van Persija čudo neviđeno. Ispostavilo se, kao mnogo puta do sad u fudbalu, da je 22.11.1969, u meču sa Istočnom Nemačkom u Napulju, Điđi Riva u 36. minutu postigao identičan pogodak, postavivši tako i konačan rezultat meča, 3:0.

# 40: Fudbalska lopta kroz istoriju

Od kada sam kao klinac počeo da gledam fudbal, doajeni sportskog vinjak-novinarstva Milojko Pantić i Zvonko Mihajlovski prosipali su svoje jezičke bravure u kojima su često loptu nazivali buba-marom: Deju, Piksija, Mijata nazivali su "čarobnjacima sa bubamarom", iako niti su oni bili obučeni kao čarobnjak Merlin, niti ih je pratila dobra livadska buba. Već tada se fudbal igrao sa loptama koje ni po kom osnovu na rečenog insekta nisu ličile, nego su se zvale Asteka, Etrusko, Kvestra, ili imale jednostavno na sebi samo preuveličan logo proizvođača.

Svi se sećamo priča naših deda, kako su pravili krpenjače, pa po ceo dan opleti fudbala bosonogi. U to vreme, kožnu fudbalsku loptu pravio je majstor, ručno je šio i vezivao i koštala je kao zimski kaput. Ako bi se imalo više od tri lopte, osnivao se odmah fudbalski klub.

Sa takvim loptama igralo se sve dok u Engkeskoj nisu došli na ideju direktnog televizijskog prenošenja mečeva. Na ovoj fotografiji fali engleski izum, koji se sastojao u tome da se lopta, radi bolje vidljivosti, jednostavno pravi od kože farbane u belo. Na malim televizorima, u crno-beloj tehnici, Englezi su gledali mečeve na svojim tada blatnjavim igralištima, a lopte su bile bele i pored terena uvedena je bila i obavezna kanta sa vodom, ukoja tu i danas, posebno na mailm igralištima, stoji, a u kojoj se blatnjava lopta prala, da bi u prenosu bila vidljiva.

Kako je fudbal postajao svetski spektakl, veliki proizvođači sportske opreme preuzeli su primat i u proizvodnji lopti, pa je tako adidas već od 1970. sa FIFA sklopio ugovor o tehničkoj saradnji, na osnovu koje je svake četiri godine za novo svetsko prvenstvo bio i i dalje jeste obavezan da izbaci novu, poboljšanu loptu.

Prva takva lopta naravljena je za Svetski kup u Meksiku 1970, kada je spoljašnji šav na lopti promenjen, i od kada se ona sastojala od spojenih šestougaonih panela, a ne dotadašnjih vodoravnih i horizontalnih pravougaonika. Paneli na lopti su pomešani crno-beli, jer je tako lopta, zaključak je bio, najuočljivija. Takav oblik lopte zadržao s eu oficijalnoj FIFA upotrebi do 1978, a na našim terenima, negde skoro i do devedesetih godina.

Zbog aerodinamike lopte, crna i bela polja u prenosu više su izgledala kao šare, te su upravo time inspirisani adidasovi inžinjeri kreirali loptu sa Tango šarom za svetski kup 1978, koja je više od dvadeset godina poslužila samo kao mustra na koju su se primenjivale šare koje su asocirale na zemlje domaćina narednih prvenstava, sve do 2002, kada je ukras na lopti nalikovao na japanski šuriken, a već 2006, i paneli na lopti postali su drugačijeg geometrijskog oblika, i od tada je to standard, koji je za rezultat dao i legendarni Džabulani iz Južne Afrike 2010, koji je, priznali su i sami proizvođači, bio jedan nepredvidivi promašaj, jer je lopta svoju aerodinamičnost ostvarivala ne prateći nikakve prirodne zakone, nego proizvoljno menjajući pravac u letu, u zavisnosti od rekacije svojih veštačkih materijala na atmosferske prilike i jačinu udarca.

Ovogodišnja brazuka izgleda kao noćna mora slikara foviste koji se udavio u apsintom izazvanoj halucinaciji, a po performansama sličnija je džabulaniju, nego legendarnim buba-marama.

Dok se sada za svaku priliku izbacuje nova lopta, sve više mi se čini da fudbal kakav se igrao belim loptama sa velikim Nike znakom u Španiji, Select loptama u Italiji ili Mitre loptama u Engleskoj krajem devedesetih, a pogotovo potezi koji su ostvareni jureći za i šutirajući adidas trikolor ili kvestru, neće nikada više biti ponovljeni sa ovim novim pokemon loptama, bez obzira na sve njihove veštački stvorene performanse.

# 39: FK Partizan - Fljamurtari 1987.

Pre tačno 27. godina, na stadionu JNA dogodio se jedan trenutak koji je ušao u istoriju jugoslovenskog fudbala: anonimni albanski Fljamurtari iz Valone izbacio je iz takmičenja za kup UEFA beogradski Partizan.

Iako je već u prvom meču stekao prednost od 2:0, ni sam Fljamurtari nije se nadao da će izdržati da ne sagori u paklu JNA, na kojem su ondašnji nikada jači i bučniji Grobari uspevali da zaplaše i mnogo veće protivnike. Ipak, okupljena masa koja je došla da prisustvuje goleadi Vokrija i družine, i već planirala novo evropsko putešestvije u narednom kolu, nije stadion napustila sa osmehom na licu. Iako je poveo sa 1:0, crno-beli tim uspeo je i da primi gol i uprkos pogotku Fadlja Vokrija za 2:1, i na opšti užas prisutnih Grobara i večito zadovoljstvo svih onih kojima crno-beli dres nije blizak srcu, ispadne već u prvoj rundi takmičenja.

Međutim, iako bi se iz današnje perspektive učinilo verovatnim da su po završetku meča Grobari bar skinuli traku kapitenu ili čak linčovali svoj fudbalere, oni su poraz podneli stoički, i iako namrgođenih lica, svoj tim naposletku ispratili frenetičnim skandiranjem i aplauzima, što je jedna od najsvetlijih tački njihove istorije.

Fudbaleri iz Albanije sa druge strane, do tada anonimni i nepoznati van granica Enver Hodžine zatvorene diktature, uspeli su da u narednom kolo izbace i predstavnika Istočne Nemačke, te da pobede na svome terenu sa 1:0 i veliku Barselonu, da bi poklekli tek na Kamp Nou stadionu, završivši svoju evropsku odiseju porazom od 4:1.

# 38

Još jedan nekada zapažen klub, RFK Novi Sad, danas je pao na najniže grane u svojoj istoriji, a nekada se na Detelinari u drugoligaškom karavanu i ovako dovijalo sa snegom i protivničkim igračima.

# 37

Ovih dana, KK Radnički Kragujevac je ugašen, a fudbalski klub već par sezona opstaje ,,na aparatima". Nekad je to u Kragujevcu izgledalo ovako. 

# 36

Jedan ekstremni gospodin sa italijanskih fudbalskih tribina pre 50 godina. Stajling Koza Nostre, namere verovatno slične i nimalo prijatne po onoga zbog koga se odlučio da preskače ogradu. Za razliku od velike većine današnjih žabarskih ultrasa, naparfemisanih dizajnerskim parfemima i u džemperčićima i sa sunčanim naočarima od par stotina evra, koji na meču više poziraju nego što navijaju, ova njuška izgledala je kao neko ko konce igre vuče daleko od terena, a kada se njegovi planovi poremete, ne libi se ni ličnog angažmana na terenu.

# 35

Povodom današnjih mizernih poseta na prvoligaškim terenima bivše SFRJ, jedna fotografija iz Tempa pre više od 40 godina, i neverovatna poseta na meču baraža za plasman u Prvu ligu:

# 34

Jedna zanimljiva računica iz Tempa od pre skoro 40 godina:

# 33

''I cheated on all my girlfriends. But I never cheated on Roma, and I never will.''

Francesco Totti

# 32

Ovo mi i dalje prvo pada na pamet kada kažem i pomislim "parada". Na fotografijama su nezaboravni čuvari mreža, Milutin Šoškić, Lav Jašin i Valter Zeman u svojim panterskm akrobacijama na gol liniji.

# 31

'' I have lost three World Cups, all on penalties...

If you allow me this, it really gets on my nervs.''

Roberto Baggio

# 30

Jedna drugačija parada, prvomajska iz 1952. godine, na kojoj su, istom trasom kao danas, šetali radnici, seljaci i poštena inteligencija glavnog grada SFRJ. Među njima, u punoj sportskoj opremi, praćeni aplauzom prisutne publike, šetali su i fudbaleri beogradskih prvoligaša.

# 29

Dejan Savićević, prilikom oporavka od jedne od prvih povreda primicača u zimu 1990, fotografisan u svom stanu u Beogradu pored svoga postera u prirodnoj veličini koji je objavio Tempo. Poster je iz dva dela, objavljen u dva broja, malko promašenog pozicioniranja gorenjeg dela tela u odnosu na donji, pa se spajao tako što ili sami promašite da ga zalepite lepo, pa još i liči na nešto, ili naprosto mora malo ukrivo, da bi Dejo iz dva dela delovao kao osoba iz jednog komada.

Na posteru, sasvim suptilno, u dnu, pored ostalih stoji i reklama za jednu od prvih organizovanih pljački naroda pred raspad SFRJ: уЗАЈАМно за Србију, ili Zajam za preporod Srbije, koji onima koji su bili dovoljno ludi da nasednu i novac poklone SR Srbiji, još uvek nije dospeo na naplatu.

# 28

Nakon što je stadion Crvene Zvezde izgrađen, najvatreniji navijači počeli su da se okupljaju na tribinama za stajanje, naravno zbog povlastica pri ulasku: sa đačkom knjižicom na stadion je mogao da uđe svaki učenik, dok su članovi kluba, kao i vojnici i studenti kupovali karte po posebnim, veoma sniženim cenama. Vremenom je navijačka ikonografija te mase rasla, viorile su se zastave i salovi, a sama gomila najprivrženijih odabrala je severnu tribinu kao svoje okupljalište, za razliku od juga Marakane, na kojem je zabeležena ova fotografija.

# 27: Stari Plac - Stadion kraj Plinare

Stadion Stari Plac, ili Stadion kraj Plinare, bio je dom fudbalera NK Hajduk Split od fudbalskih početaka u Dioklecijanovom gradu 1911, pa sve do Mediteranskih igara 1979. u Splitu, koje su ovom gradu donele jedan od najlepših ukrasa, stadion na Poljudu.

Stari navijači Hajduka, više nostalgični za vremenima kada su splitski Bili dominirali među klubovima jugoslovenske velike četvorke, često izvode teorije zavere po kojima je nesrećna lokacija novog stadiona kriva za postepeno propadanje njihovog kluba, ali prava istina je da na Starom Placu nikada i nikome nije bilo svejedno da igra: fanatična publika tik uz teren, tj. peskovito-kamenitu travnatu grbavicu, na kojoj je opasno bilo i pasti, a po kojoj su čuda sa balunom umeli da izvode samo domaći velemajstori.

Teren Satroga Placa u austrougarsko doba bio je vojno vežbalište, raznim zavrzlamama Hajduk je jedva uspeo da ga dobije za svoju upotrebu, i na njemu je bilo samo ograđeno igralište minimalnih dozvoljenih dimenzija, pored koga su navijači stajali na daskama položenim na drvenu pivsku burad, ili sedeli na stolicama koje bi poneli od kuće ili pokupili po obližnjim gostionicama, a često i olupali o leđa gostujućih navijača, igrača i sudija. Prvu, drvenu tribinu, stadion je dobio 1926, ali je nakon samo par meseci izgorela, a narednu su, deo po deo, tokom italijanske okupacije, položili kao ogrev nedaleko stacionirani Dučeovi soldati.

Po oslobođenju Splita, stadion je dobijao iz godine u godinu moderniji izgled, ali je svoj jedinstven šmek zadržao od trenutka kada je 1911. na njemu u prvom meču Hajduka i splitskog italijanskog Calcia prvi pogodak postigao Šime Raunig, pa do poslednjeg gola Miše Krstičevića zagrebačkom Dinamu 1979.

Pored stadiona, sagrađeno je i novo splitsko porodilište, te su se generacije Hajdukovaca rađale uz zvuke pesme Torcide i bukvalno od samog rođenja pripadale svom klubu.

Nakon napuštanja ovog stadiona, Hajduk je postizao i dalje uspehe, ali se vruća atmosfera sa Plinare nije u jednakoj meri prenela na Poljud, te su godine Hajdukove istorije posle 1979. više obeležene zaista nesrećnim, epskim porazima, nego danima čestih slavlja i radosti, kada su na Starom Placu osvajani bodovi i pehari.

Arhiva OPSAJD!a ima bogat folder sa slikama sa ovog stadiona, i posvetiće mu pažnju kakavu je u istoriji jugoslovenskog fudbala svakako i zaslužio.

# 26

1947, na meču Chelsea i Arsenala na Stamford Brigdeu, fotografi su zabeleželi tada uobičajenu proceduru na tribinama: mlade ljubitelje fudbala, decu koju su roditelji poveli na meč, ostala publika na rukama je iznad glava prenosila do samih aut linija, odakle su klinci imali najbolji pregled situacije na terenu.

# 25

Ova fotografija zabeležena je na mestu današnjeg tržnog centra Stadion u Beogradu, pre četrdesetak godina:

# 24

''If I had been born ugly, you would have never heard of Pele.''

George Best 

# 23: Eric Cantona

Eric Cantona svakako ne spada u one fudbalere koji se pominju obavezno pri raspravama o najboljim igračima svih vremena, ali ga se obavezno svi sete kada se priča o jedinstvenim fudbalskim karakterima, među kojima je on bio jedan od najunikatnijih od kada se prva lopta zakotrljala po pravilim engleske Fudbalske Asocijacije.

Moja generacija Cantonu uvek svrstava u fudbalske velikane, jer upravo je on zaslužan za rebrendiranje Manchester Uniteda u globalni fudbalski fenomen, kakav je ovaj klub postao upravo od perioda kada je sredinom devedesetih godina Eric obukao njegov dres i karakteristično podigao kragnu. Za samo par sezona, njegova legenda vinula se u neslućene visine, i njegov odlazak u dobrovoljnu penziju na vrhuncu karijere samo je njegovu zvezdu učinio sjajnijom.

Cantonu s razlogom povezujemo po prvoj asocijaciji sa Man Utd, jer se on sam nikada i nigde drugde ni sa jednim timom na taj način nije identifikovao. Rođen u Marselju, od oca Sardinijca i majke Katalonke, zavoleo je lokalno imigrantsko božanstvo Olimpic, ali ni u dresu kluba dečačkih snova, kao ni u reprezentativnom dresu les Bluesa (za koji je i javno izjavio da ga ni ne doživljava, kao uopšte ni celu Francusku, kao deo sebe) nije pružio ni delić čarolije sa Teatra Snova u Mančesteru.

Od samog starta karijere, Erik je voleo da udari, pljune, uvredi i pokuša da namerno ozledi. Menjao je po Francuskoj klubove, nazivao na državnoj televiziji selektora reprezentacije Anri Mišela vrećom govana, bivao suspendovan, tukao se na mečevima i treninzima ali i izgradio harizmu zbog koje su ga navijači i najveće ime francuskog fudbala do pojave Zinedina Zidana, tadašnji novoizabrani selektor Mišel Platini cenili.

U svome Olimpiku, pocepao je sa sebe dres kada je jednom bio zamenjen, i to mu fanatični navijači nisu oprostili. Na nagovor Platinija, odlazi u Englesku, gde brojni klubovi ne žele da ga angažuju zbog harmonije u svlačionici, ali Leeds United ga dovodi i sa njime osvaja svoju poslednju titulu državnog šampiona.

Veliki Alex Ferguson uspeo je da dogovori njegov transfer u redove Uniteda, stavio Erika pod svoju komandu i uspeo da ga podredi ne timu, nego klubu, a njegovu harizmu da na pravi način posluži navijačima, za koje je, od prvog podizanja kragne i proslave pogotka visoko podignutom rukom sa ispuženim kažiprstom postao i ostao the King.

Erik je postizao golove, majgerijem udarao protivničke navijače, bivao suspendovan, vraćao se na teren, uzastopne het-trikove smenjivao uzastopnim direktnim isključenjima i rastao do legende neslućenih razmera. Pravio je magarcima novinare (,,Kada galebovi prate trajekte, to čine očekujući da će im u more biti bačene sardine", izjavio je tiho i polako, na konferenciji koju je sam pompezno sazvao ne bi li se očitovao o karate-udarcu kojim je umirio protivničkog igrača koji ga je vređao sa tribina), svađao se sa sudijama, obrijao glavu i pustio bradu i rešio da ode iz fudbala na samom vrhuncu, u tridesetoj godini, i posveti se u životu uživanjima kojih se, kao profesionalni sportista, morao odreći. U 163 nastupa i sa 64 pogotka, postao je, po izboru navijača, najbolji igrač Uniteda svih vremena. I dan danas, Old Traffordom odjekuju pesme sa njegovim imenom, i viore se zastave sa njegovim likom.

U OPSAJD! Izboru najbolje jedanaestorce svih vremena, po svojim fudbalskim kvalitetima i ekscentričnosti koja ga još uvek krasi (2010. pokrenuo je kampanju podizanja novca iz banaka, optužujući banke da širom sveta svoje klinte, umesto da im pomognu i pri tome ipak i zarade, čine robovima i vređaju im dostojanstvo), Erik Kantona nosi kapitensku traku.

# 22: Laurant Blanc

1989, u dresu Monpeljea, nastupali su zajedno velikani francuskog i svetskog fudbala, veliki "le President" Laurent Blanc i najveći "the King" Erik Cantona.

Blanc je u karijeri nastupao za:
1983 - 1991 Montpellier HSC 251 (76)
1991 - 1992 Napoli 31 (6)
1992 - 1993 Nîmes 29 (1)
1993 - 1995 Saint-Étienne 70 (18)
1995 - 1996 Auxerre 24 (2)
1996 - 1997 FC Barcelona 28 (1)
1997 - 1999 Marseille 63 (14)
1999 - 2001 Inter Milan 67 (6)
2001 - 2003 Manchester United 48 (1);

A u reprezentaciji Francuske na 97 mečeva postigao je 16 golova, podigavši kao kapiten pehar svetskog šampiona 1998. i evropskog prvaka 2000.

U trenerskoj karijer, za sada je vodio:
2007 - 2010 Bordeaux
2010 - 2012 reprezentaciju Francuske
2013 - Paris Saint-Germain.

Iako je bio odbrambeni fudbaler, u svakoj sezoni koju je proveo u Montpelleru, Blanc je, uglavnom iz penala ili udaraca glavom nakon kornera, postigao minimum 12 pogodaka, osvojivši pri tome Kup Francuske 1990. U postmaradoninom Napoliju odigrao je takođe odličnu sezonu, da bi pri povratku u Nimes i Saint-Etienne bio dva puta odabran za najboljeg odbrambenog igrača Francuske, i na nagovor legendarnog trenera Guy Rouxa prešao u Auxerre, sa kojim je osvojio francusku duplu krunu, i na poziv velikog Johana Crujiffa pojačao Barselonu. Nakon osvajanja španskoga Kupa i Kupa pobednika kupova sa Kataloncima, prelazi u Marseille, sa kojim gubi u finalu Kupa Uefa od najboljeg tima Parme svih vremena. U novoj Italijanskoj epizodi, izabran je za, po izboru navijača, najboljeg Interovog fudbalera u vreme kada je taj tim obilovao istinskim zvezdama. Bio je tokom cele karijere velika želja ser Alexa Fergusona, koji ga je u redove Crvenih Djavola uspeo dovesti tek četiri godine nakon što je crveni dres Uniteda sa brojem 7 i podignutom kragnom besmrtnim učinio omiljeni strani fudbaler u istoriji najlepše igre na svetu, osoba koja nije pristajala nikada u životu ni na kakav kompromis, te ni ovde ne želi da podeli prostor sa bivšim kapitenom svoga državnog tima, nego čeka post posebno njemu namenjen.

# 21: Mađarska ''Laka konjica''

Legendarna mađarska Laka konjica, imepresivan i dominantan tim svetskog fudbala pedesetih godina dvadesetog veka. Na fotografiji je postava koja je na Vembliju 1953. očitala fudbalsku lekciju domaćim nadmenim Englezima pobedivši ih sa čak 6:3.

# 20

# 19: Rajko Mitić

Rođen je 19. novembra 1922. u Dolu kraj Bele Palanke, u selu kojeg odavno nema, jer je žrtvovano zbog viših interesa.

Prve stranice svoje karijere je ispisao u malom klubu koji se zvao Košutnjak i čije se ime sačuvalo u našoj fudbalskoj istoriji samo zato što je u njemu počeo – Rajko Mitić. Već 1938. se obreo u Beogradskom sport-klubu, koji je u to vreme bio bez premca najbolji u državi i s kojim je uoči Drugog svetskog rata mogao ravnopravno da se nosi samo zagrebački Građanski.

Nadarenost Rajka Mitića je odmah primećena i on se 1940. našao u tek osnovanoj omladinskoj reprezentaciji Jugoslavije. Odigrao je za nju tri utakmice i postigao jedan gol.

Drugi svetski rat je presekao normalne životne tokove, pa i fudbalske. Rajko Mitić je u vreme okupacije postao prvotimac BSK-a i jedan od njegovih najboljih igrača. Na žalost, tada nije bilo velikih međunarodnih utakmica, reprezentacija nije postojala, nije se igralo ni državno prvenstvo.

Po oslobođenju, neposredno pre formalnog gašenje BSK-a, 4. marta 1945. je osnovana Crvena zvezda, kojoj su pristupili praktično svi tadašnji najbolji beogradski fudbaleri, pa i Rajko Mitić. Veliko je pitanje kako bi se ona razvijala bez njega. Iako je u to vreme sve bilo podređeno kolektivu Rajko Mitić je bio takav čovek i fudbaler da je postao klupski simbol.

Do 29. novembra 1958. i finala Kupa Jugoslavije u kome je Zvezda pobedila Velež s 4:0 odigrao je za svoj klub 572 utakmice (od toga 231 prvenstvenu i 39 u Kupu Jugoslavije) i dao 262 gola. Zvezdin pohod ka trofejima je počeo osvajanjem nacionalnog kupa 1948, što je ekipa koju je predvodio Mitić ponovila i 1949. i 1950. Posle ta tri uzastopna trijumfa u kupu sledile su četiri titule prvaka države (1951, 1953, 1956. i 1957).

Ni reprezentacija godinama nije mogla ni da se zamisli bez njega. Već na prvoj utakmici posle oslobođenja, 9. maja 1946. u Pragu protiv Čehoslovačke (2:0) dao je gol. I mada mu je posao pre svega bio da organizuje igru, da stiže svuda i u pravo vreme, na 59 utakmica za „plave” (poslednju odigrao 29. septembra 1957. u Bukureštu protiv Rumunije – 1:1) u strelce je upisan 32 puta. Posebno je zapamćen njegov gol Englezima, uoči Svetskog prvenstva 1954, kada smo savladali reprezentaciju „kolevke fudbala” s 1:0.

Nijedno veliko takmičenje tog doba nije moglo da protekne bez Jugoslavije i – Rajka Mitića. S olimpijskih igara u Londonu 1948. i Helsinkiju 1952. ima srebrnu medalju. U Finskoj su on i cela reprezentacija imali svoje „više od igre”, dvoboj sa SSSR u jeku sukoba Tito – Staljin. Prva utakmica je posle našeg vođstva od 5:1 i produžetaka završena 5:5, a u drugoj smo, odigranoj takođe u varoši Tampere, pobedili s 3:1. Na obe je Rajko Mitić bio i strelac.

Dva puta je učestvovao i na svetskim prvenstvima. U Brazilu 1950, na tek sagrađenoj Marakani i pred 200.000 gledalaca, imali smo peh da u grupi budemo s domaćinom, najvećim favoritom na šampionatu. Izgubili smo s 2:0, ali mnogi svedoci tog meča tvrde da bi ishod verovatno bio drugačiji da je u našem timu od prvog minuta bio i Mitić. On je, naravno, bio u sastavu, ali je prilikom izlaska na igralište udario glavom u metalni poklopac tunela i zbog lekarske pomoći je propustio prvih desetak minuta. Njegovo odsustvo je psihološki uticalo na naše reprezentativci, pa su Brazilci vrlo rano postigli gol. U Švajcarskoj 1954. nam se isprečila Zapadna Nemačka, koju smo nadigrali, ali ne i pobedili, pa je ona otišla dalje i postala – svetski prvak.
Po završetku igračke karijere Mitić je postao „tehniko” Zvezde, i u toj ulozi je svoj klub doveo do titule prvaka 1959, 1960. i 1964. i pehara u kupu 1959. i 1964.

Od 1966. je ponovo u reprezentaciji, prvo kao član selektorske komisije, a od 23. aprila 1967. kao selektor. I na toj dužnosti je postigao jedan od najvećih uspeha u istoriji našeg fudbala. Jugoslavija je 1968. postala evropski vicešampion. Njegova mlada ekipa, u kojoj je polovina tek započela karijeru reprezentativca, oborila je u polufinalu na obe plećke svetskog prvaka Englesku s 1:0. U finalu je zbog spleta nesrećnih okolnosti ispustila pobedu (1:1) protiv Italije, koja je kao domaćin iskoristila ponovljenu priliku (2:0).

Po povlačenju s dužnosti selektora, 18. novembra 1970, Rajko Mitić se zaposlio u „Tempu”, ilustrovanom sportskom nedeljniku, koji je izdavala „Politika”, kao komentator. Njegova stalna rubrika „Sedam dana” čitala se s izuzetnom pažnjom, jer je mišljenje Rajka Mitića za svakog bilo dragoceno.

S tog radnog mesta je i otišao u penziju 1983, ali je i dalje, do same smrti, bio osoba čiji lik, delo i mišljenje su bili visoko cenjeni u jugoslovenskim fudbalskim krigovima.

Preminuo je u Beogradu u martu 2008. godine

# 18: Vujadin Boškov

Rođen u Begeču 1931. godine. Za Vojvodinu je od 1946. do 1961. odigrao 512 utakmica, nikada meč ne počevši na klupi za rezervne fudbalere, niti ikada napustivši teren zbog izmene ili crvenog kartona.

Kao igrač, branio je boje Sampdorije i Jang Bojsa, gde je 1961. i započeo bogatu trenersku karijeru, predvodivši tim kao trener i igrač u isto vreme. Blistavu karijeru nastavio sa pozicije prvog modernog menadžera u engleskom fudbalskom značenju te reči u Jugoslaviji, napravivši od Vojvodine u periodu od 1964-1974. ozbiljan klub u evropskim okvirima, sa kojim je osvojio titulu šampiona SFRJ 1966, i naredne sezone igrao četvrtfinale Kupa Šampiona (eliminsan od budućeg prvaka Evrope Seltika), te četvrtfinale Kupa Uefa 1968. Pored toga, podigao je fudbalski centar u Veterniku koji danas nosi njegovo ime i nastavio sa izgradnjom i modernizacijom stadiona FK Vojvodine.

Naporedo radu u Vojvodini, bio je član selektorske komisije i selektor reprezentacije Jugoslavije, gde je pokušao pre vremena da uvede evropske manire i način rada, te je označen kao antikomunista i morao je da napusti zemlju. Radio je u velikanima evropskog fudbala i osvajao redom trofeje:

1976- pobednik kupa Holandije sa ekipom Den Haga
1981- prvak i osvajač kupa Španije sa ekipom Real Madrida
1981- finalista Kupa šampiona sa Realom (izgubio od Liverpula 1-0)
1982- pobednik kupa Španije sa Realom
1988- osvajač kupa Italije sa ekipom Sampdorije
1989- finalista Kupa pobednika kupova sa Sampdorijom (izgubio od Barselone 2-0)
1990- osvajač kupa pobednika kupova sa Sampdorijom (pobedio Andrleht sa 2-0)
1991- prvak Italije sa Sampdorijom
1992- finalista Kupa šampion sa Sampdorijom (0-1 za Barselonu)
1993- finalista kupa Italije sa Romom

Vodio je kao trener i Napoli, Servet i Peruđu, a u mulju srpsko-crnogorskog reprezentativnog fudbala devedesetih uspeo je da odvede Plave na Evropski šampionat u Belgiji i Holandiji u kome je Jugoslavija stigla do četvrtfinala.

Trenersku praksu napustio je ubro nakon toga, prepuštajući kormilo reprezentacije Dejanu Savićeviću, i govorivši da sa fudbalom kakav se danas igra ne želi, ne može i neće više da ima ništa.

Preminuo je u Novom Sadu 27.4.2014. i sahranjen je uz najveće počasti i uz prisustvo krema evropskog fudbala na groblju u rodnom Begeču

# 17

'' '66 was a great year for english football. Eric was born.''

Nike reklamni poster iz 1996.

# 16

Pred sam kraj osamdesetih godina, jugoslovensko fudbalsko tržište doživelo je, osim mahinacija Velibora Džarovskog i dva na sudu rešena raspleta šampionata, i primetnu liberalizaciju: fudbaleri su mogli da lako ishoduju, do tada pre napunjene 27. godine života nezamislive, dozvole za odlazak u inostranstvo, a i na našim stadionima pojavili su se prvi stranci. Iz prijateljske Narodne Republike Kine, na fudbalsko usavršavanje u Beograd, u Partizan, poslati su najperspektivniji fudbaleri najmnogoljudnije zemlje sveta, Liju i Điju, koji nisu ostavili dublji trag u istoriji crno-belih. Na ovoj fotografiji sa meča Partizan - Dinamo Zagreb, definitivno se nalazi jedan od njih dvojice, a kako slika ne otkriva broj na dresu koji je igrač nosio, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da li je to Điju ili Liju. Ono što se svakako vidi, velika je zastava BBB okačena na ogradi severne tribine armijskog stadiona, koja ilustruje jedno od najbrojnijih gostovanja Purgera u srpskoj prestonici.

# 15

Zvanično je i kalendarski počela jesen. Ovoga leta, sunčani dani nisu uspeli nikako da stignu do 6+ vezanih u nizu, kiša je padala kao u Velikoj Britaniji, po par puta sedmično, često i dnevno. Kako je i Škotska odlučila da ne raskida Uniju sa krivozubim Anglima, i ovoj fotografiji od pre 60 godina, zabeleženoj na stadionu Dundeeja, prvoligaša iz sada četvrtog po veličini grada u Škotskoj, mesto je ovde, čisto kao ilustraciji vremenskih prilika koje nisu predstavljale prepreku ni publici da na stadion dođe, niti fudbalerima da na terenu natopljenom vodom meč odigraju. Danas ako lopta ne odskoči tri puta, ili ako se na istoj ne vidi od blata brandirani znak proizvođača, sudije meč prekidaju i odgađaju. Nekada su se i iz ovakvih, vaterpolo kornera, postizali pogoci.

# 13: Sakupljanje sličica fudbalera nekad i sad

U vremena kada je fudbal još uvek imao neku dušu, kada dresovi nisu bili samo panoi na koje bi se istakla reklama sponzora, te je njih u trenutku proslave gola bilo dozvoljeno i od sreće skinuti, a nakon meča baciti u publiku, bez da se to narušavanje ekonomsko-propagandnih uzusa kažnjava javnom opomenom u vidu žutoga kartona, fudbaleri su, širom Evrope, izgledali ovako. Bez danas dominantnih frizura koje ne bi istolerisali ni stilisti Hitler Jugenda, ni londonski pankeri s kraja 70ih, ovi ljudi izgledali su samo naoko preko i naopako, ali to nikome nije smetalo da sličice sa njihovim likom skuplja i lepi u albume. Danas, kada se televizijski prenos bazira na liku, a ne na delu fudbalera, ne bi li i lepše polovine utorkom, sredom i vikendom gledale Kristijana Ronalda, a ne Real za koji on nastupa, ovakve pojave odvedene bi bile kod nekog modnog ekperta. Nekakav ostareli, u farmerice uvučeni guzonja sa ray ban naočarima ili neka Zorana sa h bi im rekli kojim lakom da namažu nokte, a čime da trimuju obrve i trepavice, jer sada je više bitno kako izgledaš, šta nosiš, koje su marke tvoje kopačke fovističkih boja koje bi i statisti u Planeti majmuna odbili kao deo kostima, nego šta sa njima na nogama umeš sa loptom. Danas fudbaleri mere koliko kalorija bezglutenskog obroka potroše dok po naredbama trenera, a pazeći da se frizura ne pokvari, gledaju kako da što češće budu u kadru uz levu aut-liniju, a nekada, nekada si mogao da budeš estetski nesavršen kao bilo koji od ovih momaka, i da opet budeš idol nekom klincu, koji nije kupovao preskupu repliku dresa sa imenom svog idola i nekim idiotskim brojem, primerenijim da bude oznaka trećeg kvoterbeka u američkom fudbalu, nego mlađanog štopera iz neke južnoameričke države na privremenom radu u Evropi.

Dok čekam mečeve za plasman na još jedno Evropsko prvenstvo i iz razloga sakupljanja sličica u Paninijev album sa istog, i sam već vidim da će evropke nacije predstavljati fudbaleri koji su pasoše zemalja koje nisu njihove prihvatili da bi uhlebljenje našli pod lakšim uslovima u nekoj zemlji koja sama svoj identitet rapidno gubi jureći samo profit i ekonomsku dobit svoje povlaštene kaste, pogledam i ove njuške, i setim se zbog čeka volim nižerazredni fudbal. Gde nema velikih para, nema ni velikog interesa, sve se radi iz ljubavi.

Zbog toga, razmišljam da bi bolje bilo da i dalje guglujem neke sličice koje nedostaju mojim ranijim kolekcijama, nego da opet dve godine prevrćem džepove i skupljam gvozdene dinare za sličice. Em što će nam gvozdeni dinari tada vredeti kao novac iz monopola, em što sa nekom omladinom odraslom na japanskim crtaćima ne mogu da zamislim da igram par-nepar u nadi da ću pronaći nekog nesrećnog i na brzinu loše istetoviranog Portugalca sa krestom a la pevac Sofronije i minđušom, koji mi jedini fali, pa da kompletiram još jedan album.

Koliko god zajebano izgledao, mislim da bi se Guy Fraunie bez probelma trgnuo u strahu, kada bi u kutiji pored albuma francuske lige na čijim je on stranicama zalepljen ugledao album sa čijih stranica se smeškaju Kristijano Ronaldo i Raul Meireleš.

# 12

''An artist in my eyes, is someone who can lighten up a dark room. I have never or will never find difference betwen the pass from Pele to Carlos Alberto in the final of thew World Cup in 1970 and the poetrz of the zoung Rimbaud. There is in each of theses human manifestationsan expression of beauty which touches us and gives us a feeling of eternity.'' 

Eric Cantona

# 11

Nekada je mostarski Velež imao navijače i van Hercegovine: između ostalih, veliki virtouz Stefan Milenković je kao dečak bodrio Rođene, zbog njihovog ofanzivnog stila igre za gol više. Nekada su umeli da okupiraju Beograd, da dođu u broju od po nekoliko hiljada i u Split, Sarajevo, Nikšić, da osvoje dva Kupa maršala Tita (1981. i 1986.), da igraju četvrtfinale kupa UEFA. Ovu fotografiju objavio je Tempo, a zabeležena je u najboljim danima mostarskog fudbala, u doba dominacije čuvenog Veležovog BMW trija: Bajević-Marić-Vladić, koji je Stadion pod Bijelim Brijegom učinio neosvojivom tvrđavom. Danas i sam Velež na svom stadionu igra kao gost, domaćin je u obližnjem selu Vrapčići, a na dame stare slave podseća ih samo, odlukom uprave kluba iz 2005, na dresove vraćen originalni istorijski grb sa crvenom petokrakom zvezdom, usvojen još pri osnivanju kluba davne 1922. godine.

# 10

Jedna fotografija u skladu sa vremenskim neprilikama. Za veliki spektakl ne trebaju ti veliki timovi, skupoceni igrači, velelepni stadioni i idealni vremenski uslovi. Dovoljno je da tvoj tim igra, da su tvoji drugari oko tebe i da momci u dresovima vašeg kluba ostavljaju srce na terenu. Ovako su se provodili beogradski Unionisti na monsunskoj kiši pre skoro deset godina.

# 9: Niške Meraklije sedamdesetih

Navijači niškog Radničkog, Meraklije, proslavili su na subotnjem meču svog tima sa ekipom Rada 25. godišnjicu organizovanog navijanja za Real sa Nišave. OPSAJD! im čestita jubilej uz fotoretrospekivu navijanja u Nišu predmeraklijskih sedamdesetih godina.

# 8

Stadion predratne FK Jugoslavije za vreme utakmice USAOS (Ujedinjeni savezi anifašističke omladine Srbije)– II proleterska divizija, prve u od nemačkog okupatora oslobođenom Beogradu (12. novembra 1944). 

Zabranom predratnih prestoničkih klubova, nova vlast formirala je već 1945. nove: iz redova USAOS i beogradskh studenata, pod patronarom SKOJa i po direktivi UDBE razvio se sukcesor boje dresova i stadiona Jugoslavije na Topčiderskom brdu, Fiskulturno društvo Crvena Zvezda, osnovano 4.3.1945, dok je sedam meseci kasnije, 4.10. 1945, podrobnom selekcijom i često i prisilnom regrutacijom u JNA većine najboljih predratnih fudbalera Kraljevine Jugoslavije nastao klub koji ie nasledio stadion predratnog BSKa, nazvan prvo po ugledu na moskovski CSKA čije boje je i poneo na dresovima) Centralni Dom Narodne Armije, a ubrzo preimenovan u FK Partizan. (Slika je iz fotodokumetacije „Politike”)

# 7: MIlan Galić

Član nezaboravnih ''Partizanovih beba'', dugogodišnji fudbaler kluba iz Humske i nekadašnji reprezentativac Jugoslavije Milan Galić preminuo je u Beogradu u 76. godini života.

Rođen u Grahovu 1938, posle teškog detinjstva, obeleženog ratnim vihorom u kome je ostao bez oba roditelja, počeo je da trenira fudbal u zrenjaninskom Proleteru, a član Partizana postao je 1959. godine.

U crno-belom dresu je na 150 prvenstvenih utakmica postigao čak 75 golova. Sa klubom iz Humske je osvojio 4 titule prvaka Jugoslavije (1960/61, 1961/62, 1962/63, 1964/65).

Za reprezentaciju Jugoslavije, Milan Galić je na 51 utakmici postigao 37 golova, i drugi je drugi strelac u istoriji nacionalnog tima SFRJ, sa jednim golom manje od Stjepana Bobeka.

Na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine na pet utakmica Milan Galić postigao je tri gola. Te 1962. godine proglašen je za najboljeg jugoslovenskog sportistu u tradicionalnoj anketi JSL “Sport”.

Partizan je napustio nezaboravne 1966, kada su crno-beli igrali protiv Real Madrida u finalu Kupa šampiona, a zatim je sa velikim uspehom je igrao za belgijski Standard i francuski Rems.

Po povratku u Jugoslaviju 1973. godine završio je pravni fakultet i do penzije je radio u FSJ kao pravnik

# 6: Legendarni fudbalski citati

'' Maybe 'loner' is a too strong a word, but I've always enjoyed being on my own.''
George Best  

''Some pepole belive that football is a matter of life and death, I am very dissapointed with that. I can assure you it is much, much more that that. ''
Bill Shankley

''Football is a simple game. Twenty-two man chase a ball for 90 minutes and in the end, the Germans always win.''
Gary Lineker

''A penalty is a cowardly way to score.''

Pele

''I fell in love with football as i would later fall in love with women: suddenly, uncritically, giving no thought to the pain iz would bring.''
Nick Hornby